Književna radionica Rašić

Leonid Ivanovič Dobičin

Leonid Ivanovič Dobičin (1894-1936) prve priče je objavio 1924. godine u lenjingradskom časopisu Ruski savremenik. U to vreme upoznao se s Čukovskim i drugim piscima iz istog književnog kruga, kao što su Mihail Slonimski, Venjamin Kaverin, Evgenij Švarc. Njegove priče iz zbirki Susreti s Liz (1927) i Portret (1931) prikazuju sukob starog ruskog sveta s novom, sovjetskom realnošću. Nakon objavljivanja romana Grad N, Dobičin je oštro kritikovan zbog formalizma. Po završetku sastanka u lenjigradskom Udruženju pisaca, 25. marta 1936, Dobičin je nestao. Pretpostavlja se da je izvršio samoubistvo, a njegovo telo je nađeno nekoliko meseci kasnije u Nevi.

Priče

Preveo s ruskog
Duško Paunković

A5, 236 str.

Cena:
800 din.

Leonid Dobičin (1894−1936), gledano iz perspektive aktuelne recepcije, jedan je od najznačajnijih ruskih pripovedača iz druge i treće decenije dvadesetog veka. U ovom periodu su, pored njega, delovali i postigli svoje najznačajnije književne rezultate mnogi izuzetni pisci. Leonid Dobičin se, među njima, ističe originalnim viđenjem stvarnosti i načinom pisanja, zahvaljujući kojima je ostvario znatan uticaj na savremenu rusku književnost.

Dobičin nije napisao mnogo. Objavio je dve zbirke priča − „Susreti s Liz“ (1927) i „Portret“ (1931), te kratki roman „Grad En“ (1935). Pripremio je još jednu zbirku priča „Materijal“ (1933), koja nije nikad objavljena. Povest „Šurkina rodbina“ i još nekoliko preostalih priča objavljeni su tek krajem osamdesetih – početkom devedesetih godina prošlog veka. Njegove priče odlikuju minimalizam izraza, objektivacija kazivanja (autor prikazuje ono što se neposredno vidi i dešava) i „antipsihologizam“. Milivoje Jovanović konstatuje kako „Dobičinov samostalni postupak u pričama nema književne prethodnike i podseća na manir koji je u isto vreme u svetsku prozu uvodio Hemingvej“.

Na osnovu objavljenih priča i romana, o Dobičinu se govorilo kao o piscu „provincijskog kompleksa“. Međutim, naknadno objavljena dela umnogome opovrgavaju tu teoriju. U povesti „Šurkina rodbina“ i priči „Divlji“ njegov književni postupak primenjen je na seosku problematiku. (Postavlja se i pitanje kako bi se stvaralaštvo Leonida Dobičina tematski razvijalo da je živeo duže). Konstante piščevog postupka su sučeljavanje uobičajenog životnog toka i prelomnih istorijskih događaja (ratovi, revolucija, njihove posledice), odsustvo idealizacije, ironija, farsičnost, makabrični humor. Neuobičajenost i nemilosrdnost njegovih zapažanja na neki način anticipiraju svet književnih junaka Jurija Mamlejeva. Svakodnevica u Dobičinovom viđenju („sklop njegovog uma je takav da vidi same besmislice“, Georgij Adamovič) zapravo je, kao što primećuje Viktor Jerofejev, „samo polazna tačka filozofskog osmišljavanja života“, i dodaje, parafrazirajući Adamoviča, „u kojem, po njegovim predstavama, ima mnogo čistog apsurda“.

Dobičin je poklanjao veliku pažnju svim formalnim aspektima dela, i zbog toga je pisao sporo. Da bi napisao 600-700 reči bilo mu je potrebno najmanje mesec dana. Zato svaki element njegovih priča, čak i grafički, ima veliku težinu. Nastavljao je da radi čak i na objavljenim tekstovima i time, unoseći neznatne stilske promene, stvarao varijacije, koje se slobodno mogu smatrati posebnim delima. Iako je praktikovao „neutralno pismo“, u njegovom pisanju primetna je snažna struja lirizma zasnovanog na metrizovanoj prozi (najveća upotreba dvosložnog metra u ruskoj prozi u XIX i XX veku).

Autobiografizam se takođe često pominje u vezi s Dobičinom, i zato je potrebno da kažemo nešto o njegovoj netipičnoj biografiji. O Dobičinu, čudaku i tragičnoj figuri, ostalo je vrlo malo svedočanstava. Iako je bio osobito cenjen u lenjingradskim kolegijalnim krugovima (pored porodice Korneja Čukovskog, koji ga je prvi objavio, družio se s M. Slonjimskim, V. Kaverinom, J. Tinjanovom, J. Švarcem, M. Škapskom i drugima), za svoga kratkog života dobio je samo dve pozitivne recenzije u štampi (sve ostale su bile negativne). Bio je najstarije od petoro dece u porodici sreskog lekara i babice. Rođen je u gradu Ljucin u Vitebskoj guberniji (danas Ludz u Letoniji), da bi se porodica uskoro preselila u Dvinsk (današnji Daugavpils u Letoniji, gde se, nota bene, od 1991. godine održavaju naučne konferencije posvećene Dobičinu), opisan u romanu „Grad En“. Školovao se na Sanktpetrburškom politehničkom institutu. Petnaest godina živeo je i radio kao statističar u Brjansku, gde se njegova porodica preselila pre Prvog svetskog rata. Nakon prve publikacije u lenjingradskoj periodici deset godina je pokušavao da se preseli u Lenjingrad, što mu je uspelo tek 1934. godine, da bi samo dve godine kasnije postao žrtva kampanje protiv formalizma u umetnosti. Na sastanku lenjingradske organizacije pisaca 25. marta 1936. njegov roman „Grad En“ kritikovan je zbog „dekadentnog“ viđenja sovjetskog postrevolucionarnog društva i – da apsurd bude veći – zbog društvenih pogleda njegovog doslovno kratkovidog mladog junaka, koje su kritizeri interpretirali kao odraz piščeve političke kratkovidosti, nakon čega je Dobičin ustao, izrazio neslaganje sa izrečenim i tajanstveno nestao. Pretpostavlja se da je izvršio samoubistvo, mada telo nikada nije pronađeno. U poslednjem pismu Nikolaju Čukovskom Dobičin je napisao: „Nemojte me tražiti − odlazim u daleke krajeve“. Njegova sudbina postala je metafora – tako joj, recimo, pristupa Bora Ćosić u „Projektu − Kaspar“ (1998).

Ruski pesnik Oleg Jurjev (1959−2018) objavio je apokrifno „Nepoznato pismo pisca L. Dobičina Korneju Ivanoviču Čukovskom“ (2012). Taj postmodernistički tekst nudi alternativnu verziju događaja, po kojoj je Dobičin inscenirao samoubistvo, zaposlio se u obližnjem kolhozu „Šušari“, proveo rat pod okupacijom, odslužio kaznu u logoru i ponovo se zaposlio u istom kolhozu. Dobičin tobože piše pismo Čukovskom 1954. godine, posle penzionisanja, a postskriptumi uz pismo sežu do 1994. godine i predstavljaju, kao i tekst pisma, parodijski komentar na opštepoznate i manje poznate činjenice iz istorije književnosti (poput pretpostavke da je pesnik Nikolaj Olejnikov mogući autor romana „Tihi Don“).

Iako je do devedesetih godina prošlog veka Leonid Dobičin bio gotovo nepoznat, njegovo delo nesumnjivo pripada krugu ruske klasike, a on sam, po rečima Viktora Jerofejeva, postao je „heroj ruske književnosti dvadesetog veka koji se posthumno popeo na književni Olimp brže čak i od autora „Majstora i Margarite“.

Zorislav Paunković