Aleksandra Jovanović, rođena je 23. jula 1996. godine u Vranju.
Diplomirala je i masterirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih
umetnosti, gde je trenutno na doktorskim studijama.
Dobitnica je nagrade „Mladi Dis” za 2020. godinu, za pesničku zbirku
„Jagma” (2020). Napisala je roman za decu i mlade „Crna ptica” (2020)
za koji je dobila Nagradu Politikinog Zabavnika za 2020. godinu,
nagradu grada Niša – „Maleni cvet” za 2020. godinu, a roman je uvršten
u 200 najboljih romana za decu i mlade na svetu u međunarodnom katalogu
White Ravens 2021.
Takođe, na Zmajevim dečjim igrama u Novom Sadu, u okviru festivala
„Monodrama za decu”, 2021. godine dobila je nagradu „Sigridrug” za
tekst „Želja” rađen po motivima romana „Crna ptica”.
Živi i radi u Beogradu.
Poezija
A5, 72 str.
Cena:
650 din.
Čitanje pesničke zbirke Aleksandre Jovanović Prsti u psećem krznu
moguće je uporediti sa sklapanjem mozaika ako svaki delić, svaku
pojedinačnu pesmu, zamislimo kao cinični ugriz. Svaka od pesama
predstavlja jedan trag na koži, ili kamen besno bačen na tlo, s namerom
da se naznači tajna intimne ukletosti prenete na kosmogonijsku ravan.
Ogoljeni subjekti kreću se kroz taman i tajanstven krajolik šume, sve
dok varljiv zaklon ne nađu u tvrđavi, zamku ili kolibi. Međutim,
služenje kultu predaka paradoksalno rezultira obeskorenjenošću: u kuću
se ulazi kao u čeljust. Vešto se služeći simbolikom životinjskih motiva
i kreirajući svojevrsni poetički „zverinjak”, lirski subjekat oblikuje
iskonske situacije i arhetipove. U zbirci Prsti u psećem krznu
primordijalno se kroz opore pesničke slike uliva u transfuziju
ukletosti. Dijaboličnost i destruktivnost ploti transponovane su
motivima vezanim za ishranu, kao i preplitanjem nasilja i seksualnosti.
Oštra i lucidna poetska imaginacija proizvodi antijunake poetske
pseudobajke: Baš-čelika, ratnike, zemljodelnike, lovce… Nasuprot njima
su prsti. Prsti su u psećem krznu, a žene su u prstima, žene bolesne /
histerične, tužne / neporecivo daleke / od uranjanja u sebe („Krotke”),
žene koje trpe nasilje, koje se povlače, sklanjaju, žrtvuju, bivaju
odbačene i skrajnute. Lirski subjekat poziva junakinje da se uzdignu i
da rastu u svojoj ranjivosti, da linjanjem odbace podređenost i pokažu
zube. Kroz taj pesnički povik čitanje ove zbirke izjednačava se s
navlačenjem spolja meke rukavice. Rukavice od krzna, a kad je budete
stavili, u svaki vaš prst biće zabijen po jedan oštar zub.
