РЕЧ КРИТИКЕ

О роману Време кад смо женили Павла



САГА О ПОМОРАВЉУ

Зачета и рођена у тишини, без трага и сведока, књига се тек потом осведочује и оглашава пред јавношћу, било да је ова уметничка или да представља, у односу на саму књигу, производно-потрошачки конзорцијум. Њој је јавност неопходна као услов њеног другог, оловног рођења, али и потом, у трајању.

Дуго се гледало погрешно на чин рађања књиге. Ако није носила печат издавачких еминенција, посртала је под жигом „ванбрачне” срамоте. Већ поодавно у нас, захваљујући умножености издавача, ослобађају се и анимирају разбацане иницијативе, па књига постаје добродошла, без обзира из којег је правца кренула на свој неодољиви пут према читаоцу.

Тај неминовни пут који је већ трасиран значи незаменљиву могућност наше културе, посебно кад је реч о књизи као облику уметничког. Незадовољно у тескоби свог централизма, наше друштво већ дуго корача ка успешнијем разбијању издвојених центара моћи и одлучивања, па и на плану културе и уметности. Због тога комуна и овде добија, или тек треба да добије, простор за све већи размах стваралачких тежњи.

Притом се, дабоме, не заборавља да коначни циљ није стварање општинске уметности, већ напрезање својих моћи да се одређене вредности лансирају у општу вредносну орбиту. Као што ниједно подручје људске делатности не треба и не сме да се затвара у своје границе, тако ни уметничко стварање, особито оно, не може преживети ту регионалну изолацију. Оно би, ако није аутентично стваралаштво, пропадало брже него нерентабилне фабрике.

Због тога, дакле, све потпоре треба пружити ономе што је вредно. Ова потоња мисао јавља се пред књигом Време кад смо женили Павла Борислава Радосављевића, младог светозаревачког, рекао бих јагодинског писца. Јер – иако нас не враћа у прошлост јагодинске паланке, он у својој првој књизи дочарава атмосферу у којој се живо осећа како „наталожени векови почивају у нама”, па су људи које срећемо у књизи наши савременици, али такви – да смо сигурни да смо на овом тлу вековима живели, па их је и то тле и поднебље, уз остало, учинило таквим какве их срећемо.

По рођењу и сам дете ових крајева поморавске питомине, Радосављевић је стога умео да осети то бивствовање и да нам понуди сагу о Поморављу и људима Равнова, неког неодређеног, али сигурно постојећег града уз обалу прве српске реке.

Ако хоћемо да будемо престроги, намећу нам се две околности с којима бисмо могли да полемишемо. Једна је у очигледном уверењу да у роману има доста аутобиографског, као у већини првих књига. Али, истини за вољу, границу између аутобиографског и оног што то није немогуће је прецизно одредити, ако знамо да писац увек прича себе, своје искуство или своју машту, а и једно и друго је писац сам.

Друга околност је извесно присуство репортерског приступа појавама и њиховом казивању. Само по себи, то и не мора да буде неки недостатак књиге. Утолико пре што Радосављевић уме да прибави детаљ који наједном разбије репортерски клише. Тако му се, понегде, радња одвија у неколико временских хоризоната, па се у казивању јавља једна ретроспектива, да би њено ткиво било пресечено другом, која служи како њој, тако и целој ауторовој замисли, чиме композиција добија зналачку убедљивост.

Несумњиве су, међутим, две врлине романа. У првом реду, ту је извесни метафизички призвук који упућује на немоћ човека да своје замисли оствари, чак ни кад се стекну готово сви разлози за то. Време кад смо женили Павла је оно универзално време човековог Сизифа и његове немоћи да свој камен изгура на врх, чак и кад је још само педаљ остао. Али баш као и сам Сизиф, човек наставља да носи свој самар, јер има веру која га чини човеком. Због тога то насловно поглавље књиге, иако привидно споредно, избија на централно место идејне композиције. По томе Време кад смо женили Павла иде оним сигурним стазама којима је, у неким својим књигама, ишао Црњански.

Не би смела да се занемари ни врлина романа, равна смелости, да своје странице понуди садашњем времену, особито његовој друштвеној компоненти, чиме постаје савремени друштвени роман. Тиме се, бар мало, ублажава парадокс да су четири године борбе донеле неупоредиво више тема и књига, него четврт века послератног живота.Ове савремене књиге, према томе, тешко се стварају – лакше је, и сигурније, олако судити о њима. Писац који се, без обзира на формална тематска опредељења, не ангажује у свом времену, не бори се за њега и у њему, тешко да може да говори у име својих савременика. Због тога се роману Време кад смо женили Павла мора опростити извесна фрагментарност.

У сваком случају, странице ове књиге одишу мирисима моравских вирова, мртваја и врбака. Ми осећамо како на пољима око Равнова расте трава и клија жито и како људи дугују том природном феномену своје друштвено порекло, што, у доброј мери, мотивише и њихове поступке. Зато је Равново непостојећи град у коме живе савремени људи и стварност њиховог бивства.

Павле Павловић
(новинар Вечерњих новости, књижевник)

НАГРАДА

Прва награда на конкурсу Књижевног клуба Светозарево за причу (одломак из романа), 1970. године.

ПРИКАЗИ



Ново у излозима наших књижара

ПРВИ РОМАН Б. РАДОСАВЉЕВИЋА



Млади светозаревачки писац Борислав Радосављевић није досад био познат широј књижевној јавности, али његов први роман Време кад смо женили Павла не би требало да остане без читалачке препоруке. Најпре у њему вреди запазити савремено тематско опредељење: роман се бави живим људима и њиховим неулепшаним судбинама у овом в ремену. Иако се радња одвија у митском поморавском месту Равнову, пишчев поступак репортерски живо и непосредно приступа животној причи младог човека Милана Бајкића који ће постати општински партијски секретар и доживети часове горчине. Елегичан тон овог романа о српској паланци и неумитној владавини ситних страсти и амбиција, откривају писца поуздане критичке опсервације моралних дилема и ломова – у нашој друштвеној средини.

Издавач: Књижевни клуб, Светозарево, 1971.
(Политика, субота, 25. март 1972)

ПРКОСНИ И УВРЕЂЕНИ

Борислав Радосављевић: Време кад смо женили Павла, издавач Књижевни клуб Светозарево



Књига која је пред нама је изузетна, не толико по својим литерарним новотаријама, или због неке специфичне оригиналности, колико по својој основној намени и интонацији која је, у ствари, својеврстан „пркос и инат” да се пошто-пото прикаже једна средина која још увек није спремна да писца разуме, прихвати његове литерарне опсервације и, евентуално му опрости неки грех.

Радосављевић је свој песнички задатак схватио као дуг генерације која ступа на сцену у име историјске нужности, ношена нејасним романтизмом да је у друштву главни посао обављен, па да они, млади, само тај исти живот испуне садржајнијим идеалима. За такав књижевни задатак живот пружа обиље материјала, а неусаглашеност људских односа је очигледна и пре писања романа. Испоставило се да је овај наш живот све друго само не апстракција по којој ће свршени школарац да шећка и самоуверено тумачи принципе самоуправног друштва на свој сопствени начин. То су, ипак, људске природе које пракса сврстава у различите борбене редове, наоружава оружјем и сучељава са невидљивим непријатељем. У богатству такве грађе Радосављевић покушава да издиференцира једну људску судбину која ће морати да буде толико типична за наш друштвени менталитет да би унапред одредила и идеју романа.

Судбина Милана Бајкића је, свакако, делић овог живота и ове стварности. Читалац неће ниједног момента заборавити да је Равново наша моравска средина а да су јунаци изникли из муљевите моравске оранице. Све се то слило у паланку, скућило на неки начин да би убрзо постало “осиње гнездо”, летаргично до зла бога, али само док се не такне у њега и док не зазуји дисхармоничним гласовима беса и мржње. Све док живи у илузији да је свака лоша ствар далеко од ње, паланка ће бити мирна и апсолутно прихватати неодређеност пишчевих ставова. Онда када се литерарна реч расплине у слику која затитра пред очима, онда је јасно да ствари нису безазлене и сомнабулне, како то писац често ради. Радосављевић се сувише држи голе животне грађе, на моменте и не покушава да је модификује, да од ње створи типичност која би му помогла да избегне сукоб са средином. Његово опредељење је апсолутни обрачун са оним што не ваља у тој средини, па макар се као писац служио обичном транскрипцијом.

Судбина младог човека, жељног афирмације, је необична и злочеста због тога што добро познаје људе око себе. Миланови сарадници су његови сељаци, другови из школских клупа, “цимери” из самачких станова. Зато он нема шта у њима да открива, може само да констатује и да се спреми за битку која му предстоји, да одреди начин вођења те битке и да буде спреман да постане победник или побеђен. Његова брза афирмација је део чаршијске тактике, а канцеларија комитета је узани кавез његових хтења. Уместо да постане својеврстан креатор нове животне идеологије, Бајкић постаје паланачки Сизиф који ће да ради, разумљиво, Сизифов посао. Његов критички став се уплео у паукову мрежу политиканства, хипокризије, лажних вредности, и он ће констатовати да је свет сеоског убогог дома чистилиште, а време кад су женили Павла најневиније, бар за њега самога.

Највећа вредност ове књиге је, дакле, у неопозивој намери писца да истину истера до краја, без обзира каква је, јер има животну аутентичност, у шта нас писац уверава честим ретроспекцијама и узгредним објашњењима. У тим моментима Радосављевић је и најтоплији и најуверљивији у напору да каже истину о људима који су испунили добар део његовог живота. Онде где покушава да новинарски скицира слике и сукобе (у фабрици, на састанцима), знатно је мање уверљив. Но, писац се брзо исправи новом ретроспекцијом, сећањем на детињство или узгредном секвенцом описа природе, које у књизи делују смирујуће и враћају мисао да је све то, ипак, литерарна реч а не оптужба, суђење и пресуда.

Радосављевић уме да направи добру композицију и да у њој води рачуна о својој идеји. Па чак и конструкције (женидба, сукоб у породици, рађање сина) имају оправдања, мада умањују пркосни и бунтовни лик главног јунака. Милан Бајкић ће у тим моментима добити призвук далеког презимењака из Ћосићевог Покошеног поља – постаће жртва-занесењак – кога је грађански морал на првом кораку бацио на колена, а он еуфорично прихвата судбину и враћа се некаквим почецима.

Овакав садржај показује како писац живи под снажним притиском сопствених опсервација, а не ставити то на хартију био би нехуман однос према свим пркосним и увређеним.

Проф. Саша Ђукић
(До сада необјављен приказ.)

НАПОМЕНЕ АУТОРА УЗ ОВО ИЗДАЊЕ



Објављивање романа који за своје јунаке има живе људе, који су још и на власти, и који описује стварне и још блиске догађаје који су свима у сећању да би насликао наличје једног тако репресивног, централизованог и бирократизованог режима какав је постојао у Југославији 1971. године, морало је да се претвори у тежак инцидент. Кад су у питању провокативна уметничка дела, режим је имао искуства једино у области филма. Пракса је била да се ствари заташкавају, а та дела склањају. Догађало се чак да такви филмови добијају награде на престижним домаћим фестивалима, а онда се, без судског или било ког другог процеса, бункеришу и заувек склањају од очију јавности. Са књигама, међутим, режим није имао никаквог искуства. Писци су још увек, углавном, митологизовали „народноослободилачку борбу и револуцију” и „социјалистичку изградњу” или бежали у надреализам и „чисту литературу”. Нико се није усуђивао да се отворено приближи стварности и проговори о темама које су нам свакодневно боле очи.

Зато је режим био затечен. Покушавали су да игноришу појаву књиге и првих неколико месеци нико из власти није се оглашавао. Али како је роман брзо освајао читалачку публику гладну таквог уметничког проседеа (књига је штампана у пет хиљада примерака и продавана у целој Југославији), поготову у региону где су главни јунаци и догађаји били добро познати, јагодинско тужилаштво је добило хитан налог да књигу забрани. Али како тај потез није прошао (јавни тужилац, предратни правник Петар Васић, одбио је да изврши тај налог са – за оно време дрским и чак циничним! – образложењем да се „у књизи не нападају највиши руководиоци које закон штити, већ они нижи које закон не штити”), започео је бесомучан напад у штампи, на радију и телевизији. Ја сам покушао да одговорим једним интервјуом у београдским Вечерњим новостима, који сам дао ондашњем дописнику Ранку Тодоровићу, у коме сам објашњавао поетику романа, поступак којим се „од глине живота ствара уметничко дело”, како се стварни догађаји претварају у измишљене и измишљени у стварне, како се од више ликова из живота ствара један књижевни итд, али је све то остало без одјека, а то ми је био први и једини пут да сам уопште нешто могао јавно да кажем у одбрану романа. Дуго сам чувао, па онда бацио, гомилу новина у којима су објављивани напади и осуде. Књига је називана политичким памфлетом, оптуживана да вређа и блати револуционаре, сахрањује револуцију и слично. Приказ професора Саше Ђукића из Параћина зато никада и није објављен јер је написан кад је хајка већ увелико почела и уредници у новинама којима је био намењен нису више смели да објаве ниједну позитивну реч о роману

Али упоредо са хајком коју је режим водио против књиге, растао је и број писама подршке која су ми слали читаоци! Најчешће су то биле само честитке и кратки изрази задовољства што је таква књига написана и објављена, али било је и дугачких осврта, правих есеја о нашој тужној стварности и проблемима које је роман покретао. Међу свим тим писмима издвојило се једно – зато што је стигло из далека, из Јужноафричке републике, из Јоханесбурга, и што ми је писац био познат. То писмо написао је познати српски интелектуалац, пореклом Јагодинац, филмски и књижевни критичар Драган Аћимовић, који је као заклети антикомуниста крај Другог светског рата дочекао у иностранству и никад се више није вратио у земљу. У Јоханесбургу је имао своју штампарију. Био је пријатељ Милоша Црњанског и први је, још 1953. године, као засебну књижицу (библиофилско издање), објавио његов Ламент над Београдом. Говорило се и да је, поред амбасадора Петра Велебита, заслужан за повратак Црњанског у домовину.

Нажалост, на ово мени толико драго писмо нисам смео да одговорим. Чињеница да се моја књига чита и у антикомунистичкој и режиму ненаклоњеној српској дијаспори сама по себи могла је за мене да буде крајње непријатна, а дописивање са једним од њених истакнутих припадника могло је да буде чак и повод да ме прогласе за издајника, оптуже за неку организовану активност против режима и ухапсе. Чини ми се да је на неки начин тога био свестан и сам Драган Аћимовић, јер је на коверти место где се уписује пошиљалац остало празно! Можда је сматрао да ће на тај начин писмо измаћи будном оку удбаша и остати неотворено!

И поред свега тога, осећам жаљење што том човеку нисам одговорио на писмо. Због тог жаљења и поштовања успомене на њега, објављујем, први пут сада, то писмо у целини:



PISMO DRAGANA AĆIMOVIĆA



29-ti septembar 1972.



Dragi B. Radosavljeviću,

Kasno i slučajno dođoh do vašeg romana. Već dve decenije ne čitam romane ali nađoh vremena za mog zemljaka. I nešto o tome reći nije kasno.

Građa Vašeg romana je interesantna. Julien Sorel i Eugene de Rastignac postali su komunisti, balkanski. Tretman je književan. Vi uspešno slikate. Prepoznao sam Jovac. Prepoznao sam kapetana Kukicu. U gimnaziji pok. Branko Krsmanović, koji je imao smisao za humor, dao mu je nadimak: Rasklimatani. Kukica je već tada bio konformista, pa pošto nije otišao u kominformiste, znači da se nije promenio.

Jezik Vašeg romana je dobar. Osećam prizvuk moravskog naglaska (kog se nisam oslobodio, niti ga se želim osloboditi: od 58 godina, 37 živim van Jagodine, od toga 27 godina u inostranstvu).

Vi znate pisati, imate šta reći. Idući put tražite un sujet plus romanesque, da steknete publiku, ali zadržite tretman koji je dobar. Čitajte Stendala.

Pisanje je jedna potreba. Pisac ne treba da ugađa vladajućem poretku, mora da je u sukobu s njim. (To mi je, još 1938, rekao u Pragu režiser Emil F. Burian, tada i posle komunista i nekonformista). Nije važno gde će se pisac zbog toga naći: u egzilu, u jami. (“Samo buktinjama zbori se kroz tmine”). Mode i režimi prolaze, veritas manet.

Ne zastajte. Ofanzivu na Beograd! Tamo svi ne pišu lepo, ni pametno. Mnogo blefa, dosta gurgurizma. Kroz pola veka od svega toga neće ostati 10%. (Optimista sam). Između dva rata bili su slavni Duja Nikolajević, Velmar-Janković, Stevan Jakovljević (i sestra mu Mirjam). Ko ih danas čita? A verujte da su prva trojica interesantniji i (relativno) bolji od Matića-Vuča-Konstantinovića. Od 1936. naovamo govorim da nadrealisti i njihovi sateliti ništa ne kazuju. Ne pričaju priču, nit pesmu pevaju.

“Fame is a donkey with a nasty back-kick”, napisao je nedavno Cecil Roberts, engleski best-seller kod vas nepoznat.

Jesu li živi moji školski drugovi, Jovčani Vlada Marjanović, zvani Ćora, i Mića Milenković? Ako jesu, pozdravite ih. I popijte koju čašu jovačke ružice za moje zdravlje. Hvala unapred.

Srdačno Vaš

D. R. Aćimović

P. S.:
Zašto su koregirani redovi u knjizi iz drugačijih slova? Broj redova na stranici mora da je uvek isti. Proredi u knjizi nisu dopušteni. Ligature na naslovnoj strani osvežile su “graždansku” ćirilicu, inače ružno pismo. Vuk nije bio esteta.

РЕЧ КРИТИКЕ


О роману Доња мала


НАГРАДЕ:

Прва награда Књижевног клуба „Ђура Јакшић” у Јагодини за причу (одломак из романа), 1973.

Прва награда на анонимном конкурсу истог Књижевног клуба за рукопис романа у целини, 1974. 

ПРИКАЗИ:



Нове књиге

ТАМНИ КОРЕНИ

Борислав Радосављевић: Доња мала; издавач Народна библиотека „Радислав Никчевић”, Светозарево, 1981.



Кроз трајање двеју породица из Доње мале, Бајкића и Петковића, кроз неколико генерација, притислих тамним коренима, суочених са два рата, са пуно смрти, кроз које су проносили нагон и вољу за животом, Борислав Радосављевић у свом роману дотиче ток и оне унутарње откуцаје живота, какав он јесте на нашем, чак географски уже омеђеном простору, али какав он може бити и ма где другде, и у било ком времену. То је, пре свега, изражено смиреним приповедањем и особеним, сетним звуком овог дела, као протицање Мораве, крај које се све збива, и у чијем се току, на известан симболичан начин, све одражава – живот као одраз у води, час бистрој и питомој, час мутној. подивљалој...

Борислав Радосављевић, рођен 1937. године у селу Јовцу, завршио светску књижевност на Филолошком факултету у Београду, пре овог, објавио је, 1971. године, роман Време кад смо женили Павла. Ради као новинар у Радио-новинској организацији Нови пут у Светозареву.

Р.(ада) С.(аратлић)
(Политика, петак, 22. јануар 1982)

Разговор с поводом

Борислав Радосављевић, књижевник

РОМАН С ПЕЧАТОМ

Роман Борислава Радосављевића Доња мала прва је белетристичка књига издата у Светозареву друштвеним средствима



Роман Борислава Радосављевића, књижевника и новинара из Светозарева, заслужио би да се забележи и да није посебне околности – роман Доња мала прва је у овом граду белетристичка књига са друштвеним печатом.

– Књигу ми је издала Народна библиотека „Радислав Никчевић”, средствима СИЗ културе, уз помоћ локалне привреде – каже аутор.

Овај светозаревачки првенац није и прво дело Борислава Радосављевића. Пре једну деценију овај писац огласио се романом Време кад смо женили Павла, који му је донео књижевни углед и сасвим некњижевну главобољу: у овом огледању са савременом, домаћом темом, неки су препознали себе. Остало се подразумева...

То намеће питање – како је писати у тзв. провинцији...

– Писати је исто свуда, а разлика је само у могућностима објављивања – каже Радосављевић. – Осим тога, издавач из унутрашњости је хендикепиран у односу на „велике”, „метрополске”, тиме што ови други имају више могућности да своју књигу наметну. Иначе, добро дете је добро дете, без обзира ко му је отац.

Нови роман Борислава Радосављевића у нечему не изневерава онај први – у везаности за поднебље које најбоље познаје (писац је рођен у оближњем Јовцу 1937. године). Радња се догађа у Доњој мали измишљеног села Дубице, код измишљеног града Равнова, али на неизмишљеној Морави.

– Тема је савремена?

– Радња романа почиње у неко недоба наше историје, пре балканских ратова, и траје и све до данашњих дана – каже Радосављевић. – Али савременост је не у времену радње, већ у гледању на њу.

Писац се местимично и врло ненаметљиво појављује као наратор, не скривајући своје стајалиште, а оно је управо у нашем времену. То даје књизи свежину и присност, и пре свега животну уверљивост. Томе доприноси и збиља богата лексика Борислава Радосављевића изграђена на разуђеном говору Поморавља којим је писац задојен.

Павле Павловић
(Вечерње новости, четвртак, 7. јануар 1982)

ИНТЕРВЈУ:

Сусрет са ствараоцима

СКЕЛЕЏИЈА МИХАЈЛО УШАО У РОМАН

Свака књига има живе прототипове – зато се многи препознају у роману – каже аутор романа Доња мала Борислав Радосављевић



– Признај, скелеџија о коме говориш у роману може да буде само Михајло из Трешњевице! – рекао је самоуверено један читалац романа Доња мала Борислава Радосављевића. Затим на књижевној вечери пред многим посетиоцима, исто тако самоуверено, изнео је своје „доказе” да је скелеџија Михајло из Трешњевице заиста ушао у роман.

Писац романа Доња мала Борислав Радосављевић није био изненађен, јер, не догађа му се то први пут. Његов први роман Време кад смо женили Павла, објављен пре десетак година, изазвао је бурне реакције јер се бавио веома актуелном, садашњом проблематиком нашег друштва, а многи међу личностима у роману препознали су себе. И у овом роману говори се о истој породици Бајкић, помиње се опет „измишљени” град Равново. Али, наши људи, изгледа, све мање верују да писци нешто „измишљају”. Верују да они „преписују” живот. Најсвежији пример су препознавања у драми Раскршћа. Слично је било и са неким делима Видосава Стевановића, Милисава Савића, Ђуре Дамјановића и Добрила Ненадића.

– Свака књига има живе прототипове – каже Борислав Радосављевић, аутор тек објављеног романа Доња мала. – Без обзира на то о којем времену говори, књига увек говори о људима које је писац лично познавао. О живим људима. И у овој књизи ће се многи препознати, и већ се препознају. Али, не верујем да ће неко реаговати. Верујем да ће се они који се препознају замислити над великим напором и решеношћу писца да истражује и тамне и светле стране живота. Уосталом, да ли ће неко реаговати или неће, зависи и од намере писца. У једном периоду била је то и нека врста књижевне моде. Можда је то добро за књигу, али није и за писца.

Радосављевић добро зна колико су препознавања у роману повољна за писца. Јер, управо захваљујући тим препознавањима, готово десет година није могао да се бави својом професијом – новинарством. Тако су одлучили другови међу којима су били и они што су се у роману Време кад смо женили Павла препознали. Данас је поново новинар, вероватно због тога што је друштвена пракса много шта из романа потврдила и аутору дала моралну сатисфакцију. Зли језици тврде да је Радосављевић „рехабилитован” и због тога што многи од оних који су се препознали више нису у Светозареву или, ако јесу, нису на дужностима и положајима на којима су раније били.

Тек, ствари су се измениле, и Радосављевић не само да може поново да се бави новинарством у локалном листу Нови пут, него, ево објављује и нови роман у издању Народне библиотеке средствима Заједнице културе и неких радних организација из Светозарева. Роман, иако још није доспео у књижарску мрежу, захваљујући претплати и претпродаји, наилази на добар одзив код читалаца, али и код књижевне критике. Критичари истичу да је роман писан особеним стилом, да се чита у једном даху и да је, углавном, по мотивима локално обојен.

– Већина књига савремених аутора има своју локалну боју, понекад чак изразиту, али то само по себи не значи никакву препоруку. Интересовање постоји зато што моја књига казује неке истине о Поморавцима, а то значи и о људима уопште. У том смислу, књига и мора да буде локална. И кад живе на многим местима, људи су ипак везани за једно место – каже Радосављевић, који, да кажемо и неколико података из његове биографије, има четрдесет и четири године, запослен је у Радио-новинској установи Нови пут у Светозареву, завршио је Филолошки факултет у Београду о досад објавио два романа.

У провинцији, изгледа, није лако бавити се писањем или издавачком делатношћу?

– Свакако, као и свуда. У великим градовима објављује се више, али је и много више рукописа у фиокама. Тешкоће, међутим, нису у помањкању новца, већ су у помањкању критеријума. У провинцији се множе полуприватна и приватна издања уз благонаклону друштвену подршку, и стварају забуну не својим квалитетом, јер га немају, него оценама: свака од тих књига има свесрдну препоруку бар двојице такозваних еминентних књижевних имена. Разни Добрислави трче кроз Југославију и безочно тргују својом књижевном бижутеријом. Штета је несагледива. Не само због тога што се у те књиге улаже делимично и друштвени динар и што их аутори на безочан начин натурају купцима, него и због тога што озбиљног, правог читаоца такве књиге све више убеђују да се савремена литература бави јефтиним егзибицијама, артифицијелношћу најниже врсте, да је инфантилна и да је из ње живот прогнан. Све то, ипак, не би било велико зло кад би се критеријума држали бар велики издавачи. Свака књига се хвали, а ако се нека и покуди, онда то нема везе са књижевном критиком. Читаоци су у забуни, дижу руке од савремене домаће књиге, а издавачи се жале да су им савремени писци некомерцијални.

Радосављевић се, рекосмо, поново бави новинарством. Питамо га да ли му то користи или смета?

– Новинарство је за писца корисно, али само ако га, како је чини ми се рекао Хемингвеј, на време остави. Ја га нисам оставио и смета ми – каже Радосављевић. – Одвлачи ме од литерарних преокупација и одузима ми време. А уметност је кћерка доколице. Савремени човек, додуше, има више времена па се више и бави уметношћу него људи који су живели у протеклим временима. Али, за добре резултате потребни су и добри услови.

С.(лободан) Жикић
(Политика, понедељак, 8. март 1982)

ЖИВОТ КАО ЗАГОНЕТКА

(Борислав Радосављевић: Доња мала, Народна библиотека „Радислав Никчевић”, Светозарево 1981)



Роман ДОЊА МАЛА Борислава Радосављевића првенац је светозаревачке организоване издавачке делатности покренуте на иницијативу Књижевног клуба „Ђура Јакшић”. Овај рукопис редакциони одбор је одабрао између дванаест које су понудили светозаревачки писци. Према споразуму који су потписали Књижевни клуб, Заједница културе и Народна библиотека, приход од ове књиге намењен је за даљу издавачку делатност, тако да се током године у издању Библиотеке могу очекивати и нове књиге.

Роман Доња мала представља, треба рећи, вишеструку победу за писца и средину из које је поникао и коју је у њему описао. Аутор је веровао себи, борио се за свој поетски свет и истрајао у томе. То овај роман недвосмислено показује. Не само да се у овом роману не осећа немоћ писца пред сложеном романсијерском грађом, већ напротив, надвисивши све то, писац се препустио првенствено естетичком доживљају који га је, кад је једном превладао, доста лако одвео у просторе из којих се лако стиже и досеже до оних вечних и стамених констанца човека који живе и трају свуда и свагда, па и на овом сељачко-моравском, јагодинско-светозаревачком и кабловском простору чији староседеоци једва датирају који век уназад.

Ове почетне похвале роману Доња мала нису ефемерни тренутак задовољства и поноса што из провинцијских оквира израста писац великог формата, ни само последица сазнања да су се из ових наших моравских низина, од првих зачетака књижевног таласања, тамо негде на почетку овог века, до овог романа (част ретким изузецима) само и увек хватали и подражавали одблесци и одјеци далеких светлости. Најзад смо дочекали да се појави аутор који ће много, неизмерно, помоћи да се још један крај наше земље уведе у свет књижевности.

Радосављевић свој естетички доживљај пројецира на, географски, релативно уском простору, између Хомоља, Јастрепца и Јухора, у Доњој мали села Дубице, крај измишљеног градића Равнова, у који се стиже скелом, преко Мораве. Аутор прати време више од једног века и у њему породицу Бајкић, и не само њу, кроз пет колена. Смењују се генерације и с њима многе мене и промене, али не и оно стално и непроменљиво у људима. Са сваким новим Бајкићем знатижеља расте, да се на крају романа, кад последњи Бајкић одлази са својим дедом Михајлом некуд поред Мораве, у читаоцу спонтано појави жеља, сама се наметне, да тога, сада већ одраслог човека, потражи и види шта ради и куд се запутио.

Обичном читаоцу може бити тешко да схвати све везе између Бајкића, а још мучније да открије бројне нити између њих и Петковића, села Дубице и Равнова. Бројне су и загонетне па ће се увек читаоцу чинити да их само наслућује и да их до краја не може одгонетнути.

Пред овом непознаницом, верујем, застаће и веома искусна пера. Све је просто, а ипак неухватљиво. Размишљања ће, вероватно, морати да се упуте на одгонетање путева и начина којим је писац савладао временски простор и у њему моравске димензије живота. Као што то ретко бива, и само код добрих писаца, и за овај проблем премошћавања времена и људи у њему нађу се, иако неуобичајени, сасвим природни путеви.

У тој неуобичајености, природној и једноставној, лежи и оригинална архитектура овог романа. Где је одговор? Које је то пишчево везивно ткиво, какав магијски штап или чаробна решења дреше овај нерешив чвор? Зашто се роман чита без предаха, и зашто нам се чини да је од таквог чудног ткања да оно што је најважније у њему остаје ван домашаја рационалног казивања? Као да писац није хтео или није смео да својим наслућивањима пусти на вољу!?

Унапред свесни ризика, указаћемо само на оно што нам се чини неспорним и што се може без већих тешкоћа доказати.

Писац не иде неким одређеним и утврђеним поступком. Указивање на радњу и догађаје, које не организује класично преко сижеа или фабуле са композиционим етапама у било којој варијанти (што је и природно, јер се појединачни лик не простире од прве до последње странице) ту не помаже. Није то хроничарско или ретроспективно казивање значајних тренутака из живота двеју породица села Поморавља, или још шире, мада је овај роман све то помало. Још мање је оно давичовско или Ћосићево мешање сна и јаве, стварног и рационалног са фикцијом и подсвесним. Нема трију глаголских времена. Нема ни средњевековља једног Стевановића. Све то није, иако се за све и свашта може наћи срк мириса, али фино и дискретно уклопљеног у један, рекло би се, баш зато сасвим чист и оригиналан стил.

Личан је и свој овај роман по неколиким својим токовима и линијама, значењима и смисловима. Прате се Бајкићи из колена у колено према најопштијим људским вредностима, да се преко конкретних поступака учине рељефним и упечатљивим у свом трајању као целина и смисао. Инстинктивно а сигурно иду они својим стазама човечности и на том свом путу никад неће залутати. Непогрешиво их води њихов унутрашњи радар по коме се управљају. А управљају се зависно од времена и прилика. Појављују се у време поплава, опасних неприлика и непогода, злих времена, пустошења и ропства, да опомену на опасност, спасу и задуже. Стану тамо где их њихова човечност приклони, изврше своју мисао ратника, бојовника и револуционара, плате ходу времена крвави данак и поново се запуте у свој усамљенички, занесењачки поетски свет чије је исходиште у природи неба и земље, њиховим бојама, мирису и укусу.

Има нечега у њима, у њиховим константама заједничког, целинског, али су до краја издиференцирани и посебни, да већину од њих, иако су тако вођени и грађени да смо до краја били у недоумици, можемо замислити у било којем времену и простору а да ипак тачно знамо како би се поставили и куда би кренули. Један међу њима, Михајло Бајкић, наткриљује све, и оне заједничке константе, чији је он главни носилац, и посебности. Ма где био и шта радио, ма у каквој ситуацији се налазио, увек ће његов сваки порив и гест, свака одлука и решење, и кад воли и кад мрзи, а богат је дијапазон његове људске природе, бити еманација једне у њему стамено формиране и дубоко запретене човечности, наслеђене али и његовом личношћу однеговане. Михајло је права ризница најразноврснијих људских особина. То је човек прекаљена тела и духа, са урођеним али и узвишеним разумевањем за живот око њега. Он је својеглав, неће да надничи код Петковића на чијим је њивама његова мајка живот провела и умрла; пркосан је и горд у одбијању примамљивих женидбених понуда; усамљеник по моравским вировима и сеоским кафанама, који се никад не спушта на дно живота. Смео и лукав у нишкој касарни кад га кажњавају што је подигао руку на каплара Мићу. Отворен је и пријемчив за туђе вредности кад због животног упињања да нешто скући, преноси на плећима грађу за кров, кад заволи младог газду Чеха и постаје најбољи радник у фабрици шећера, коју напушта због Мораве; одлучан и видовит кад треба у револуцији да се опредељује, уме да прашта али и да заповеда. У њему се стекло комплетно сељачко искуство, снага и младост. Бритак је и резак, лукав и мудар, приљежан радник, али и доколичар у друговању са чарима и дражима природе, сујетан и спреман да се бори и да је савлађује кад је подмукла и ћудљива. Из тих сучељавања увек излази оснажен и ободрен.

Стиче се утисак да је он пишчев основни вез, длето и чекић, кохезиона, везивна снага која цементира све Бајкиће и живот са њима. Чини се да је он тај који носи све генерације: деду Радована, који је јавно разграђивао плотове, узимао што је морао, био страх и трепет а опет био поштован и чуван за зле године и луда времена, (носи Михајло) рано погинулог оца, болешљивог брата, сина и унука. На све њих ће се рефлектовати његова богата личност, али ће се преко њих и сама оцртавати и димензионирати.

И сви остали Бајкићи у оба пола наћи ће се ту да употпуне слику сеоске сиротиње и њихове судбине уз сеоске богаташе, али и да рељефније истакну Михајла и ону праву бајкићку крв што потиче од „лопова” Радована и расцветава се у њему, првоборцу Михајлу. Сав свој свет писац је изрекао кроз Михајла и од њега направио онај магијски штапић којим се, додуше само као једним од бројних средстава, служи у премошћавању огромних временских растојања.

Импресивна је код Боре Радосављевића чињеница да је читаво дело тако направљено и укомпоновано у столетну слику Поморавља да је сваки делић окренут целини, и обрнуто, да тек целина осветљава смисао појединостима. Последњи Бајкић нам осветљује и даје смисао првом, а овај последњем. Један без другог били би веома чудесни каменчићи у растуреном мозаику нашег поморавског човека, али само то. Сви скупа чине мозаик оних људских вредности на које се ово поднебље увек ослањало и које су увек биле драгоцена залога сутрашњице.

Вредност овог романа је и у оном тако легендарном и поетском а једноставном, у животно убедљивом откривању зашто је, каква је и како се завршила револуција. Чине Бајкићи сви скупа, а Михајло посебно, интимно разумљивом чињеницу зашто је и сељачка сиротиња пришла револуцији и зашто ју је носила. Казују откуда то да се у револуцији стекло све оно што је часно и поштено и много тога и много другог: да не умеју и не знају да се свете, да не знају шта је пакост и подвала, шићарџијство и себичност. Остају и у новим друштвеним односима доследни себи и својој природи, да као инкарнација човечности и људскости битишу по пољима Мораве, као опомена и савест, снага и узданица.

Но из тога не треба извести закључак да пред собом имамо легенду бајковите атмосфере и идиличног укуса. Напротив, живот у роману је много и елементарно шкрт, суров и груб, саздан из мукотрпног упињања. Својом шкртошћу, бескрајним одрицањима, бројни Петковићи долазе до чемерног и јадног кулаштва, које је тако скупо плаћено и које тако притиска и дави да је горе од сваког ропства. И ту, на овом терену, сликајући ону другу страну села, тамну, из које ће се родити четничка Србија, писац не игра на једну карту, не плеше по једној жици. Види, носи и, рекло би се, довољно разуме све, чак и онда кад домаћински понос и газдашки кукавичлук одводе странпутицом. Са истом уметничком ширином као што је сликао Бајкиће у њиховој свести о сопственој човечности, због чега су се увек осећали надмоћним над Петковићима и успевали да на свом путу гордо носе себе у живот – писац успева да људски и отворено приђе и Петковићима, тим сеоским кметовима и четничким командантима, и да у њима пронађе стајну тачку и унутрашњу мотивисаност за опредељења која су имали и поступке које су чинили.

Радосављевић није имао потребе као Ћосић да себи постави питање: да ли ће моћи и преко нишана да види другу страну? Видео ју је, као и ону прву, и доживео у најмлађим својим данима и сада успешно евоцирао, трудећи се помало као Горки да пронађе светло у човеку куд год се оно нашло.

Осећа се да је писац дуго носио ову материју у себи, проживљавао и осмишљавао, и дуго проналазио путеве самосвојности. Да није тако, откуд би пред нама овако снажно и чудесно поново прохујало детињство са свим оним што је понело од предака, откуд би нас мучила она приземност и морбидност живота, откуд би се тако стварно и болно вратили у предратне дане као да је писцу узето тридесет година, откуд би оживеле оне легенде отпора, онај лични понос што потичемо од тако стамених предака и што у нама још живе. Откуд оно задовољство што се испод текста и у њему разрешавају толике дилеме, а постављају нове окренуте сутрашњици? Откуд – ако не из тог богатства књижевног ткива које се не да, као и свака права уметност, ни у каквом залету, а камоли првом, омеђити и без остатка ухватити. Њега је толико и у сликама величине обичног сељака, и у хармонијском осећајном свету пишчевом, и у ритму казивања.

Вредности је толико да се о мањкавостима не треба бринути. И кад би их било неколико пута више, овај роман би морао својим целокупним естетичким волуменом да нађе одјека и избори себи место у савременој нашој књижевности.

Мирослав Ристић

(Објављено у књижевном часопису Доба – година 8. број 1 – а потом и у књизи М. Ристића Раније речено, у издању јагодинске подружнице Удружења књижевника Србије, 1999. године.)

РЕЧ КРИТИКЕ


О роману Раногрешници 



НАГРАДЕ



Трећа награда за причу (одломак из романа) на анонимном конкурсу листа „Просветни преглед”.

Друга награда (прва није додељена) за недовршени рукопис романа на анонимном конкурсу Књижевног клуба „Ђура Јакшић”.

Награда „Душан Срезојевић” Књижевног клуба „Ђура Јакшић” (1990) за најбољу књигу објављену у 1989. години.

Награда „Светозар Марковић” Скупштине општине Јагодина (1990) за најбоље уметничко остварење у протеклој години.

РЕЦЕНЗИЈЕ



НЕОБИЧНА ПРОЗА

Ово је необична проза. Необична је по томе што не само да такозваних главних књижевних ликова има више, него и по томе што сви ови ликови, непрекидно условљени једно другим, остварују неку врсту колективног књижевног јунака. Њихове појединачне животне судбине, у годинама Другог светског рата, оцртавају се постепено, појединостима које се слажу у мозаик све живописније и све шире. Обележје ове Радосављевићеве прозе, врло значајно, је особена ритмичност казивања, остварена посебним ритмом реченице. Тај ритам је и елемент који сједињује целокупну нарацију, који омогућује њено јединствено, згуснуто ткање. Врло недвосмислено речено, мислим да је највећи квалитет Радсоављевићеве прозе баш у тој његовој реченици, књижевно изванредно изграђеној и израђеној, надмоћној, којом се остварује и жива мада искидана акција, и аутентичан иако стилизован говор нашег живља у Поморављу, и вишесмислени односи између шумадијског пејзажа и зањиханих, трагичних људских судбина. Својом реченицом Радосављевић успева да сугерише готово музички тоналитет неке носталгичности, врло танане, неодвојиве од ауторове приче о необичним животима такозваних обичних људи.

Светлана Велмар-Јанковић

ОСТВАРЕН РОМАНСИЈЕРСКИ ПОДУХВАТ

Сав утопљен у равницу и моравске врбаке, брзаке и мирисе, овај роман, мозаички сачињен од низа белутака, од низа краћих поглавља, представља ипак чврсто замишљен и остварен романсијерски подухват, са јасном и чврстом композицијом. Иако по обиму невелик, роман Раногрешници је по броју ликова, по временском периоду који обрађује, по романсијерском поступку и по уметничким квалитетима прави савремени роман. У најбољој светској и југословенској традицији кратких романа остварен, а ипак пун локалних, моравских мириса и боја, пун сећања на сопствено детињство и ликове из сопственог микро-окружења, из оног света детињства који је једва досезао до првог брежуљка, до обале Мораве, до пруге и немачког бункера.

Слободан Жикић

ПРИКАЗИ



ВЕЛИКО СТРАДАЊЕ ДЕТИЊСТВА

У поводу књиге Борислава Радосављевића Раногрешници, Светозарево, „Нови пут”, 1989. године



Недавно, када су полагане мошти кнеза Лазара (дошао сам да видим њихов смирај у који не верујем) успут а и тамо, видео сам, мирисао, слушао и тихо пропатио много од онога што је казано у Раногрешницима.

Раногрешници из Равнова су велико страдање детињства. Као да је коб одлучила да страдање повеже са овим крајем.

Издаја је на коју морамо, на жалост, пристати о Раногрешницима говорити другим језиком него оним којим су писани. Ту доле ситно испод наслова стоји „роман”, али то више није уобичајена књига: то се један начин говора по њој почиње да назива. Овде нема речи са једном дршком и једном коштуницом. То нису ни речи трешња ни вишња. То су речи гроздови, нарови, рибизле, купине.

Ову књигу је могао да напише само човек коме је рат без позива, у само време игре, ушао у његову четврту, пету и шесту годину. Игра је била јача од рата, рат смо мерили дечијим правилима. Ми, савременици, вршњаци аутора, морали смо да се играмо чаурама, да их скупљамо ненадно. Победник је онај који направи најдужу замишљену линију између прве, мале чауре из лаког пиштоља, па све до оне велике, противавионске, топовске, од којих смо, касније, правили вазе,

Чудан живот, чудан говор. Пише то негде у овој књизи и то је њена мора. Ту се говори разливено а сажето, о малим стварима које су важне.

Нехајно је аутор открио метод своје живе књиге: „Ништавни сусрети морају бити описани и објашњени тачно онако како су се и збили, део по део, као и сва остала житија, уредно печатана у књигама”, а они прави сусрети, они човекови, они се откривају маштом која ствара и животом који је влажи, негује.

Овде је и вода жива: Морава је целим својим током лековита, великоуста вода прима залогај. Рокћу блатни топчићи. Овде језик говори као равница. Морава, поље, брда. Лале, раногрешник, носилац је тајне која се живи. Ту су благе речи несташног детињства, ту наши шармантни или не локализми. Све речи овде живе самостално. И онда када изричу искуства, трагања, патње.

Борислав Радосављевић је са мајчиним млеком посисао оно изворно на селу. Он је врсни познавалац природе, њеног бића али и даха. Раногрешници су најбољи трајни хербаријум сеоског, природног живота који сам видео. То су пејзажи духа, игре, упитаности, јакога сећања до споменика уплочаног. Човек овде мирише на биље. Лалетова добра воља мирише као ђурђевак. Уздрхтало гостољубље душе. Предивна легенда о мосту каменом: подигнут из стида, али се више не оправда, јер краљ никада ту више не прође.

Опија ова књига мирисима које ствара: лековита је она као бање о којима казује и као медени мирис багремов. Али, ово је и књига неке особите људске туге. Удаљује се детињство. Нестају игре. Људи постају одрасли и неозбиљни. Граде непотребно. Друге држе у покори својим заслугама. Живе живот који их прерано води до грешке, до смрти.

Неки од њих су робови племенитих идеја које не примају недовршени људи, не што су они зли, већ што је историја мимоходна. Цивилизацијске идеје умиру тамо где још нема оног егзистенцијалног, где је брига прва. „Ко му клацка коске.” Не могу векови у витринама музеја ако данас нису довршени. Ми смо народ који краде своје музеје преко својих представника.

Није лако доћи из детињства у време садашње. То је стрес. Префригани су данас на цени. Одоше нам пријатељи из детињства. Не препознајемо свој крај. Све нас полако оставља. Лелек се у нама гнезди. Једино је тачно да још горе ватре сунца. Али нема села наше детиње наивности. „Села су се одселила” – сан о градовима. Тежак пагански подсмех и изругивање, осуда на усамљеност и немање. Остаје манастир Раваница. Остали се спремају на пут. Тешко је живети у лицемерју: „Вепар је појеђен у Хотел Хоревум са певачи из Београд, а нама кои смо ранили свињу нису ни захвалницу послали. Сви Ловци и Гости су платили Ловци по 400 динара, Гости прости и по 600, а Друштвено-политичке организације и Општина ништа.” Тако је и још је горе када се власт заборави, пада се на ниске гране, њихова легитимација је наша позната максима: „Данаске ће му сјебемо знање.” Може ли се живети у том паду, у ситнишу живота, у понижењу?

Сурово је јутро одласка. Наилази велика људска тишина. Шта да човек каже?

Остаје само краткотрајан али упечатљив и самосталан живот детињства и сна.

На овај начин сам ја читао Раногрешнике. Верујем у ову књигу, исцеђену из сна и муке, дуго стварану, своју и неподмитљиву.

Др Првослав Ралић
(На промоцији у Белушићу, 14. новембра 1989. године)
Нови пут, 22. 11. 1989.

РЕЧ КРИТИКЕ

О збирци прича Српски белег

НАГРАДЕ:

Прва награда за причу „Шеф станице у пензији” на конкурсу листа 14 дана из Параћина.

Друга награда за причу „Сунце као највеће чудо Левча” на конкурсу књижевног клуба „Ђура Јакшић” из Јагодине.

ПРИКАЗИ, КРИТИКЕ


Нова књига Борислава Радосављевића

ХРОНИКА НЕДОБА

Збирка прича Српски белег познатог јагодинског писца и новинара говори о апсурдима једног прохујалог времена


СРПСКИ БЕЛЕГ назив је збирке прича Борислава Радосављевића, познатог писца и главног уредника недељних новина Нови пут, која се недавно појавила из штампе у издању ИП „Вук Караџић” из Параћина и свечано представљена љубитељима писане речи.

Ова књига доноси петнаест прича које су настале у дугом временском периоду, од чак 35 година, и на неки начин представља „приповедачку ретроспективу” овог аутора, чије име није непознато и широј књижевној јавности.

- Ове приче представљају метафору времена неслободе, тираније и спутаности отвореног говора. Реч је о недобу када је било немогуће изразити мисао и оне су слике тог стања тескобе, која је била присутна у целом том периоду кад су приче и стваране. Тек у неколико последњих види се да су ослобођене потребе да буду метафоричне и да представљају параболе страха - објашњава Радосављевић тематику нове књиге.

Српски белег представља нам аутора као расног приповедача, уз то и ерудиту и врсног познаваоца психологије и менталитета Помораваца, што овим причама даје посебан имиџ. Књижевно врло артикулисано, а опет упечатљиво и питорескно, Радосављевић нам говори о временима једноумља, често кроз гротескне и апсурдне ситуације у којима добри познаваоци поморавског јавног живота могу препознати многе личности експониране у том периоду.

Иначе, пре ове књиге Борислав Радосављевић објавио је три романа као и неколико „књига без корица” у бројним југословенским листовима и часописима. Добитник је награда „Душан Срезојевић” и „Светозар Марковић” као и више признања са књижевних конкурса.

Б.(ајо) Џаковић
(Нови пут, 6. јун 1991)

Прочитали смо за вас

О ВРЕМЕНУ БОЉШЕВИЗМА

Борислав Радосављевић: СРПСКИ БЕЛЕГ, „Вук Караџић”, Параћин, 1991.

Иако је целог живота писао приче, Бора Радосављевић је до сада објављивао само романе (Време кад смо женили Павла, Доња мала и Раногрешници), а коначно, ево, и збирку прича под насловом Српски белег.

У петнаест прича, од „Сенке” до „Равноваца”, пратимо живот поморавског човека после рата, али и развојни пут аутора који се усудио да после три романа, и репутације доброг прозаисте, објави, рецимо, и причу из четвртог разреда гимназије. У том распону могу се помало назрети и токови српске прозе који су оставили свој утицај, односно наплавине, у таленту Боре Радосављевића, а што се примећује нарочито у причама из ране младости. Данак лектири платио је и овај писац, лектири коју је соц-реализам бездушно диктирао, али чим је писац постао свестан своје улоге, критички је променио и стил и прилаз животу и стваралаштву.

Да прави уметник не може бити мимо политичких, односно судбоносних догађаја, доказује се још једном. Време окупације, послератног развоја, самоуправног социјализма, односно време бољшевичке свемогуће воље, поново се, док читамо ову књигу, одвија на њеним страницама, доносећи нам благу језу, стрепњу, меланхолију...

Свет поморавске провинције, изгубљене између два венца планина дуж тока Мораве, свет заглупљен обавезама и подаништвом, истовремено лукав и промућуран, практичан и „загуљен” по свом карактеру, спреман на свакојака морална ишчашења и већ доказан у тој вештини, пробија се до читаоца у свој пуноћи или сиромаштву.

Као некада у вашарским шатрама испред кривих огледала иде поморавски човек и не може да се чудом начуди како је све могуће да иксан изгледа. Такво исто питање поставља и читалац док савлађује стотинак страница ове добро графички и ликовно опремљене књиге.

Међутим, у причама из Српског белега нема злурадости и цинизма, већ благости и разумевања за моравског човека, који се по свом карактеру јасно издваја на многонационалном Балкану.

Некада забрањиван писац и поморавски дисидент, Бора Радосављевић не може ни у овој књизи а да не изрази своје неслагање са комунистичком и бољшевичком политиком. О активистима те политике, најчешће полуписменим или неписменим људима, и њиховом грчу да се пред својим народом, кога искоришћавају, представе као једини могући властодршци, најлепше је говорио у последњој причи „Равновци”, која на најбољи начин открива и личну трагедију писца у изолацији, после првог „јеретичког” романа Време кад смо женили Павла.

Реченица Боре Радосављевића, широка, разуђена многим уметнутим, естетички градацијска и психолошки изнијансирана, интелектуална и „хладнокрвна”, открива писца строге перцепције и реалних погледа, који држи до заборављених етичких и естетичких принципа.

М.(ирослав) Димитријевић
(Лист 14 дана, Параћин, 26. маја 1991)

РЕЧ КРИТИКЕ

О роману Анђелко и другови

На трибини „Француска 7” у Београду

АНЂЕЛКО И ДРУГОВИ – ЛИТЕРАРНО ОТКРИЋЕ

О најновијем роману јагодинског писца и новинара Борислава Радосављевића, у оквиру такозваног „Салона у подне”, говорили књижевни критичари Љиљана Шоп,Чедомир Мирковић и Ђорђе Ј. Јанић, разговор је водио књижевник Ратко Адамовић, док је Радосављевићеву прозу казивала драмска уметница Јелена Жигон


На трибини већ култне Француске 7 у Београду минуле среде у присуству великог броја поклоника литературе, промовисан је најновији роман јагодинског писца и новинара Борислава Радосављевића под називом Анђелко и другови. У оквиру такозваног „Салона у подне”, који је посвећен најоригиналнијим остварењима из актуелне српске књижевне продукције, о Радосављевићевом роману – а он, како се чуло, за нашу критику представља право откриће – говорили су изузетно афирмативно књижевни критичари Љиљана Шоп, Чедомир Мирковић и Ђорђе Ј. Јанић.

„Несумњива је истина да аутор књиге Анђелко и другови Борислав Радосављевић познаје романсијерски занат. А по мом осећају то је најафирмативнија оцена за роман, који није иначе први, која се једном писцу може дати. Кроз причу о Анђелку Тацаку он је у овом делу саопштио једну целовиту животну судбину, са јединственом драматургијом и драматуршким луком који се постепено подиже да би се нагло спустио на крају, са осећањем за ритам романсијерског језика, јединственим књижевним средствима, живописним ликовима, затим са успешним поентирањем и са вешто вођеном и занимљивом причом без које нема добре прозе... То је прича о једном дечаку који се рађа за време рата као плод неке узгредне љубави, који одраста у послератном времену, чији живот се одвија са периодом у нас који је врло занимљив и по ономе што је донео и колико је трајао. Тај дечак одраста у имагинарном граду у унутрашњости Србије у коме би вероватно свако ко познаје топографију могао можда да препозна и родни град аутора. Касније долази у Београд на студије књижевности, где проводи низ година, а онда се са нарастањем осећања пустоши и батргања целог друштва и тај дечак упућује неким другим путевима и на послетку трагично скончава” – рекао је, поред осталог, Чедомир Мирковић. На трибини коју је иначе водио књижевник Ратко Адамовић о Радосављевићевом метареалистичком роману, који је заправо велики омаж и прича о Београду, говорио је такође и књижевни критичар Ђорђе Ј. Јаанић.

„Помињем овом приликом ништавило, јер то моји претходници нису рекли. Роман Анђелко и другови јесте у ствари роман о губитнику или роман о губитницима – роман о људима који су проћердали свој век живећи у друштву које им није пружало могућности да се остваре. Многе младости овде титрају, многе илузије општељудске, свакодневне, многе илузије политичке, филозофске. Све то полагано стреми ка једној стени где ће Тацак да заврши свој живот унапред обележен бесмислом” – нагласио је Јанић.

На овом изузетно угодном литерарном сусрету, који је иначе организовало Удружење књижевника Србије, одломке из романа Анђелко и другови врло инспиративно интерпретирала је драмска уметница Јелена Жигон.

В.(ерица) Илић
(Нови пут, 15 јун 1994)

Проза
ЛЕТ КА ЗЕМЉИ

НАЗИВ: Анђелко & другови
АУТОР: Борислав Радосављевић
ИЗДАВАЧ: „Вук Караџић”, Параћин 1993.

ОЦЕНА: Умеће сочног, реалистичног приповедања, у трећем лицу, ненарушене хронологије, у традиционалном маниру признатих али све мање читаних класика, вратило се на неупадљиво отворена, али легитимна, стамена и функционална врата разноврсног обиља савремене српске књижевности и романом Борислава Радосављевића. Право изненађење и освежење у насртљивом бујању постмодерне вегетације у којој све чешће имитатори надмашују машту својих узора и учитеља.

Ваља се чувати предрасуда, казујем себи свесна да умало нисам под нехотичним дејством једне од њих занемарила добар роман. Име писца из Јагодине, неуведено у посвећене кругове престоничког књижевног живота (премда Радосављевић има иза себе три романа и књигу прича) није обећавало изненађење, наслов не звечи, издавач из провинције, сем што чини чудо објављујући књиге у овом времену, не рекламира се, сиве корице су све пре него агресивне. А потенцијални читалац се рве с неким другим бригама, све мање спреман на уживање у тексту, традиционалном или модерном, свеједно.

Радосављевићева једноставно срезана и сигурно вођена прича започиње у дубичкој, провинцијалној недођији уочи прошлог рата: љубавна романса Анђелкових родитеља осујећена је верским предрасудама, примитивизмом и, коначно, ратом у коме обоје бивају невине жртве. Обележен самоћом и сеоским говоркањима, уз припростог деду чије муке не може разумети у дечачком узрасту, расте осетљив и несигуран, склон књигама и маштању, младић чијим образовањем управљају партијаши, и сами неуки али зато ватрени у својој оданости победничкој идеји.

Захуктало у самоуређивању и стварању будућих послушничких кадрова, друштво шаље Анђелка Тацака на студије у престоницу. Муке и лепоте студентског живота шездесетих година, сукоб идеја и утицаја, лектире и живота, јаве и снова, емотивно и интелектуално сазревање, бивају окосница приче која успева да заводљиво балансира између обиља детаља, индивидуализма, посебности с једне стране, а казивања о типичном, честом, колективистичком и симптоматичном за оновремено друштво, с друге.
Веома лична али и сасвим типична јесте ова прича о усвајању и освајању искуства, знања, града, његових улица, тргова и институција; у име хиљада сличних једна је морала бити испричана да посведочи о вечитом стизању уплашеног и одлучног, гладног и жедног, изгубљеног и самоувереног Провинцијалца у омамљујућу, сурову, равнодушну обећавајућу престоницу, о физичким и духовним авантурама тог сусрета који личи на двобој у коме оба учесника нуде и отимају, милују и газе истовремено. Радосављевић је добро осетио и класичне димензије, и ритуалну страну, и индивидуалну боју и снагу Сусрета који обликује људске судбине али и дух града, његов трајни профил.
Око Анђелка Тацака буја живот баш као и у њему, на онај донекле несвестан начин како га младост осећа, придајући свему и свима важност, слутећи дубље разлоге али и преувеличавајући значај збивањима. У једнаком ритму буја и прича, претичу се епизоде, траже свој простор и споредни јунаци и муњевити утисци. Индивидуалности се отимају све организованијим облицима друштвеног, тачније партијског живота, али се и саплићу, нестају као точкићи супериорног колективног механизма. Ни обични наслов романа у том светлу није сасвим обичан.

Другови око Анђелка јесу другови (цимери, пријатељи, другари), али и другови који траже послушност, партијску солидарност, политички ангажман. Епизода са Тацаковом новинарском каријером сажима у себи дугу и знану причу о отпорима и пристајањима, каријеризму и отпадништву, рутини и креативности, о куповини душа и продаји савести.

Радосављевић расним приповедањем и вештим сажимањем успева да избегне сваку од колотечина у коју би основна прича могла да одведе. И критичност, и сентименталност, и књишка ученост, и лекције из историје, и натурализам, нису циљ већ средство да се многоликост живота ухвати на рубу, тамо где је и сјај и беда, и суза и смех, и непоновљива и вазда иста. Ту страст за изузетношћу (времена, простора, јединке, судбине) можда најбоље потврђује епистоларни део романа, четири писма које ће Анђелку из Париза упутити друг са факултета, још један од освајача престонице.

Радост сазнавања равна је мукама спознаје, у њој посвуда и увек има близине трагичног.
Нимало случајно – наш писац је добар психолог – главни јунак ова озбиљна писма, ове јауке сународника (који, тражећи своје место под сунцем, схвата како га је тражила српска краљица Наталија, руска грофица Марија Башкирцеф, српски трговац Миша Анастасијевић), не чита док воли, ради и док се нада, него када му измакне тле под ногама, када га разочарају људи, превари град, сиренски дозову даљине и прострели одлука да напусти отаџбину. Анђелков обични живот зачет у сенци личних али и опште трагедије, завршава се несрећним падом са литице на југословенско-аустријској граници. Апсурд оваквог краја само је један у низу апсурда који су у смрт одвели читаву породицу са очеве стране, мајку, а његовим летом (на земљу уместо на небо) окончали један недужни породични ланац без будућности, невину авантуру у којој су све могућности завршиле ништавилом.

„С болном насладом зацртан траг мисли”, назив је поглавља у коме се описују муке почетничких покушаја писања. Иако више ни у чему почетнички, већ само доследно опредељен за приповедање које би могли да прогласе прошлошћу, овај роман обитава на таквом путу, без жеље да се додворава измима.

Љиљана Шоп
(НИН, 4. фебруар 1994)

КЊИГЕ

Роман јагодинског писца о првим трагачима за срећом у туђини

ТРАГИЧНО ОТКРИЋЕ ЗАПАДА

Борислав Радосављевић, у роману Анђелко & другови, успешно транспонује физичку у уметничку стварност, причајући о момцима с краја педесетих и почетка шездесетих година који су, најпре преко књига а потом и у стварности, откривали могућност живота на Западу, која се по Радосављевићевог јунака завршила трагично


Међу нашим читаоцима у западним земљама има сигурно и оних који су тамо стигли пре него што је њихова Југа широко отворила капије и своју децу послала у свет. Њих ће на некадашњу неизвесну авантуру подсетити једна књига која се ових дана појавила у завичају - роман Борислава Радосављевића Анђелко & другови. Она, поред осталог, прича и о томе како су младићи стасали за авантуру самосталног живота, крајем педесетих и почетком шездесетих година, откривали Запад и пробијали граничне баријере, ређе уз помоћ пасоша а чешће без њега.

Занимљива Радосављевићева књига стиже из предела који се, у не баш оправданом стереотипу, назива културном провинцијом. Радосављевић је по струци професор упоредне (светске) књижевности а по професији новинар, уредник листа Нови пут у Јагодини. Захваљујући њему, из Јагодине су, пре ове, пред читатељство стигле добре и запажене књиге – романи Време кад смо женили Павла, Доња мала и Раногрешници и збирка прича Српски белег. Реч је, дакле, о већ искусном и доказаном писцу. А кад се заједно нађу он и његов параћински издавач „Вук Караџић” (последњих година веома смео и инвентиван), Поморавље постаје књижевни центар без провинцијског комплекса.

Радосављевић је изврстан зналац теорије књижевности, али се, можда баш зато, не упушта у велика експериментисања, већ, користећи оно најбоље у књижевној традицији, свој роман гради класичним поступком, хронолошком композицијом и једноставним, али динамичним приповедањем. О чему приповеда Радосављевић?

ЗЛАТНИ МОСТ

Анђелко Тацак, ратно сироче одрасло код деде по мајци у неком поморавском селу, једне бруцошке јесени долази у Београд да ту пронађе себе. С њим је и цео талас момака који покушавају то исто. То је она генерација која је историјски жртвована за изградњу златног моста међугенерацијског помирења: са претходном се хватала у козарачко коло и за њу ишла на радне акције, а са оном иза себе стигла да ђуска у рок ритму.

Али, сувише близу ратним победницима, било идеолошки или тек само физички, остала је без праве шансе да преузме живот у своје руке, јер је чврста рука ратних победника била још превише јака. А кад су револуционарни „патријарси” почели да се проређују, припадници Тацакове прескочене генерације били су већ престарели да нешто почну, па су они иза ње наступали по природном праву.

Анђелко Тацак неће ни дочекати ту смену генерација. Откривши свет најпре на плану идеја, као студент светске књижевности, он га, са својом генерацијом, постепено открива и у стварности. Власт је шкрта у отварању граница и издавању пасоша, па ће најсмелији савлађивати границу илегално.

КОБНИ ПАД

Данас, кад Срби на Западу желе да демонстрирају српску истину, међу говорницима је доста и тих некадашњих момака (један од оних који су свет открили најпре на семинару опште књижевности у београдској Таковској улици, а потом из из тог света самог, је и познати париски Србин Комнен Бећировић, који је у живот кретао управо са генерацијом Анђелка Тацака).

Сукобљен са стварношћу која му није пружала много шансе да се докаже, Анђелко Тацак креће у илегално освајање света, вођен писмом свога друга који то некако већ успева у Паризу. У мрклој ноћи, у беспућу граничних планина негде око Филаха у Аустрији, пада низ огромну стену и на обећану земљу стиже мртав, једва нешто раније него што ће почети отварање граница.

Има у Радосављевићевом роману веома успелих пасажа, а најзанимљивији је и свакако најделотворнији епистоларни део - писма друга из Париза која се баве судбином Рускиње Марије Башкирцев и српске краљице Наталије Кешко Обреновић, као и причање, у првим деловима романа, о капетану Миши Анастасијевићу. Сви су они помало Радосављевићев Анђелко Тацак, док покушавају да на пространом небу улове своју звезду која се пред њима одмиче у широке дубине космоса.

Радосављевићево полазиште је аутобиографско (али, разуме се, само оно – полазиште). Она инспиративна стварност и плодна пишчева имагинација створили су књигу која је занимљива и као фабула и као носилац кодованих пишчевих идеја. Радосављевић веома вешто физичку стварност транспонује у уметничку. Потписник ових редова, који је и сам припадао кругу око Радосављевића и његових јунака, може да сведочи лично (ако тао има неког значаја) да је та пишчева транспозиција стварности веома успешна и плодна.

Павле ПАВЛОВИЋ
(Франкфуртске Вечерње новости, март 1994)

ПРОМОЦИЈЕ

О РОМАНУ БОРИСЛАВА РАДОСАВЉЕВИЋА АНЂЕЛКО & ДРУГОВИ

На трибини „Француска 7” у Удружењу књижевника Србије у Београду 8. јуна 1994. године одржана је промоција романа Борислава Радосављевића Анђелко & другови на којој су говорили књижевни критичари Љиљана Шоп, Чедомир Мирковић и Ђорђе Ј. Јанић. Овде доносимо њихова излагања, уз незнатна скраћења и са редакцијским насловима.


Љиљана Шоп:

ПРИВИДНА ЈЕДНОСТАВНОСТ ПРИЧЕ

Зашто се роман Анђелко & другови нашао овде на промоцији у Француској 7? Напросто, реч је о добром роману и ја ћу покушати у неколико кратких црта за ове прилике да вам кажем о чему се ради и зашто сматрам да је роман “Анђелко и другови” завредео пажњу и критике и читалачке публике.

Ако смо већ годинама, чини ми се да јесмо, између осталог и у поплави проза које настоје да онеобиче, да зачуде, да формом распире нашу машту и наше страсти, да фантастиком надвладају реалност, да на различите могуће начине и средствима различитим којима литература располаже буду што иновантније и што необичније, онда, помало можда и заморени тиме, долазимо у ситуацију пред једним оваквим романом да помислимо о томе како је у питању један од могућих повратака, условно речено великог, а неуништивог реализма.

Наиме, храброст је, мени се чини, данас испричати једну тако привидно једноставну причу о једном привидно обичном, а у суштини, видећете, трагичном и необичном животу, и испричати је по свим оним нормама класичног реалистичког романа, али не и само тако. Храброст је на неки начин данас увести главног јунака од рођења у причу и водити га до његове преране и трагичне смрти, без неких великих литерарних помпи и без неких очекивања да не знам какво чудо у таквом једном кратком и релативно обичном животу сретнете.

А управо такву једну причу, и то врло цизелираним, самоувереним језиком и стилом, не посустајући ни једног момента, исприповедао је господин Радосављевић сликајући животну историју Анђелка Тацака, дечака искомплексираног, уплашеног од живота, али, са друге стране, исто тако увереног да живот и сопствену судбину може да узме у своје руке.

Вредело је и чини ми се да је неко морао једнога дана да напише ту велику причу о свакогодишњем доласку генерација и генерација младића и девојака у овај град. О сусрету младих, мање или више талентованих, мање или више амбициозних појединаца са Београдом као са метрополом, са Београдом као са местом где почиње њихово животно искуство, где се зачињу и умиру њихове љубави, где почиње а каткад и завршава њихово образовање и васпитање, где се, дакле, мења увелико њихов живот у односу на оно што су са собом из провинције понели, где се у једном одређеном времену одиграва драма тих младих људи на различитим нивоима, од оне индивидуалне – куда и како у живот ући, до оне нешто општије – како у друштву и времену и у овој земљи у њиховом добу почети свој друштвени живот, почети свој радни век. Дакле, на једном свом плану, ово је једна врста велике приче – омажа свима онима који су у овај град дошли пуни наде, без обзира у којој генерацији и када, а који су деценијама у њему често наилазили на низ разочарања, на мноштво искушења, а понекад доживљавали стравичне судбине, као главни јунак овог романа.

Као што је прича о Београду, тако је, можда и више од свега, рекла бих, ово један психолошки роман. Господин Борислав Радосављевић је одиста писац који уме да проникне у психу човека. Овде је у питању једна млада генерација са својим идеалима из оног времена, али не само она. И сваки епизодни јунак овога романа, а има их много, као што то у класичном реалистичком роману бива, и сваки ток приче овог романа помно се изводи и на психолошкој равни нијансира, и сваки детаљ овога романа уклапа се у једну мозаичку слику и завршава се на известан начин кроз основну причу.

Постоји још један, епистоларни део овога романа коме такође треба посветити пажњу. На први поглед изгледа да писма која Анђелку Тацаку из Париза шаље његов пријатељ излазе из основног тока приче и на први поглед изгледа да су та писма нешто што композиционо не чини јединство са самом романсијерском причом. Али то је само варка. Та писма су изузетни прозни медаљони и тичу се неког другачијег света и неког другог времена. Једно од њих, о Наталији Обреновић, јесте и један од токова у овом роману који задире у историју овога народа; друго је једна прелепа прича о Рускињи сликарки Марији Башкирцеф. Прича која је заправо један есеј и трактат о односу између уметности и болести. Трећа је опет један покушај, инаџијски покушај тог сјајног младића, интелектуалца који је утекао у оно време из ове средине да у једној заиста велеградској атмосфери покуша да превари велеградску судбину која му каже, по рачуну вероватноће, да никада у метроу неће срести исту личност. Е, он са неком врстом сељачког ината ту теорију уништава тако што ће пратити једну девојку коју је срео и која ће на крају постати девојка његовог живота.

И овај епистоларни део, и та хронолошка прича о малом Тацаку, од његовог рођења до преране смрти, до једног у животу готово невероватног, али у литератури тако начињеног да постаје и симбол и метафора – али и велика животна истина! – до једног пада сасвим буквалног, са стене у Аустрији, приликом покушаја бекства у иностранство - читава та, кажем, прича има своју велику дубину, сложеност, искреност, једноставност са једне стране, а са друге врло компликовану, изнијансирану, психолошки богату историју.

Када у једном тренутку говори о првим искуствима тога младића, још у провинцији накљуканог баналним изводима из марксистичке литературе и припреманог за оновремени живот у нас, колективни, са свим заносима комунизма и послератног времена – када говори о њему таквом и многима таквим који су стигли у овај град са другачијим жељама, другачијим идејама у глави, писац говори о „јефтином црном лиму бољшевичког васпитања” који ће се у њиховим главама и у њиховом животу сукобити са оним првим спознајама које доживљавају у овом граду. Сукобиће се, наиме, већ при доласку на факултет, са причом о Миши Анастасијевићу, са причом о српској историји – једном од оних прича о којима, у том моменту, момци и девојке нису могли да знају ништа, или је бар било врло мало шанси да нешто знају. А касније, кад му пријатељ оде у Париз и тамо покушава по библиотекама да открије све што има у литератури некакве везе са Србима и српском историјом, поново ће се тај Стојан сусрести са причама које су и те како повезане са историјом и са судбином овога народа; и у тим својим писмима покушаће пријатељу да исприча на свој начин о свом виђењу себе у свету и о свету који мало зна о нама.

Све те приповести, од оне историјске, преко једне животне, па до времена у којем је живео и имао своје другове, али и времена у којем су неки други другови одлучивали о животу, о запослењу, доводили у питање да ли бити моралан или не, да ли се бавити изнуђеним и траженим и нарученим новинарством или бити свој, да ли улазити у колотечину живота или остати на путу трагања за светском књижевношћу, за уметношћу, за неким вредностима изван времена у коме се живи - сва су та питања кроз лепо исприповедану причу покренута и доведена до некаквог трагичног и апсурдног краја.


Чедомир Мирковић:

ПРИПОВЕДАЊЕ БЕЗ ПРАЗНОГ ХОДА


Роман је привилегован пред књижевном публиком, то је познато. Али он поседује нешто што га чини привилегованим и пред књижевним критичарима и увек се са више поузданости може судити и о писцу и о његовим књижевним амбицијама и дометима кад се он појави с романом. И приповетка, и песма, и ини књижевни облици који више припадају сфери рационалног саопштавања данас су саздани на познавању многих дисциплина и познавању књижевног заната, али је за роман врло извесно да, без обзира на књижевну обдареност, на богата искуства, на намере, на осећање живота - а све је то предуслов за успешан роман! – доброг, успешног романа нема без познавања заната. И то је ваљда разлог што је у српској књижевности много романа, а релативно мало добрих и успелих. И то је ваљда разлог што већини српских писаца успева да напише први роман са релативним успехом, а већ следеће романе са мање успеха.

Све то говорим да бих подсетио на ту несумњиву истину да романсијерска уметност тражи и извесну технологију, и добро познавање различитих области, осећање за језик романа као посебан језик, јер се он у много чему разликује од језика сличних жанрова, и све то помињем да бих одмах рекао да аутор књиге Анђелко и другови Борислав Радосављевић познаје романсијерски занат. И то је сигурно, бар према моме осећању, најафирмативнија оцена која једном писцу, који излази са књигом која није прва књига, која је роман, може да се каже.

Радосављевић је у овом роману саопштио једну целовиту животну судбину са јединственом драматургијом, са драматуршким луком који се постепено подиже да би се нагло спустио на крају, са осећањем за ритам романсијерског језика, јединственим књижевним средствима, са живописним ликовима, са успешним амбијентирањем и вешто вођеном причом – дакле, са занимљивом причом без које, окрени-обрни, упркос свим искуствима, нема добре прозе и нема доброг романа. То је прича о једном дечаку који се рађа за време рата, који је плод неке узгредне љубави и који одраста у послератном времену, чији живот се одвија паралелно са једним периодом који је врло занимљив и по ономе што је донео, и по томе колико је трајао, и по начину на који се, бар као део живота друштвене формације, завршио. Тај дечак одраста у имагинарном граду у унутрашњости Србије у којем би вероватно свако ко познаје топографију могао, можда, да препозна и родни град аутора. Касније долази у Београд на студије књижевности и ту проводи низ година, а онда се, са нарастањем осећања пустоши, бесмисла, батргања целог друштва, и тај дечак запућује неким другим путевима и скончава трагично.

Бројне су епизоде које говоре да Радосављевић има осећања за густо приповедање које не пристаје на танку причу, не пристаје на празне ходове. Има живописних ликова. Главни лик Анђелко је учесник свих тих збивања, али истовремено и нека врста медијума кроз којег се прелама све оно што се у реалности, посебно у такозваној друштвеној реалности, збива. Дакле, та обухватност, та амбиција паралелизовања индивидуалног и колективног, та ширина погледа, битан је квалитет овог романа. Истини за вољу, та велика амбиција отворила је и неке проблеме, стваралачке проблеме. Из тих великих, ризичних и по ризику значајних амбиција, дакле, произашле су и неке мањкавости. Једна од тих мањкавости коју треба условно схватити - јер сваки разговор о романима је по правилу разговор о пукотинама тих романа, а и највећи романи имају своје пукотине! – јесте у јакој реалистичкој основи ове књиге која је можда писца омамила да превише реалистичких детаља унесе у књигу.

А познато је да чак и традиционалистички роман, а модеран, модеран у смислу савремене технике писања, посебно, тражи онај интензитет који је бар већи од реалног животног интензитета. Можда то, додуше, није књижевно и вредносно релевантно, можда је доживљеност многих амбијената и призора превише оптерећивала писца, па је унео ту количину занимљивих реалистичких детаља који се можда појављују као известан вишак и због тога што је неке од сличних амбијената наша литература већ користила у различитим варијантама. Мислим ту пре свега на оне детаље који се баве студентским животом, катедром за светску књижевност, клубом студената, на живописне ликове професора, Студентског Града и тако даље. То је све врло занимљиво и добро урађено са извесним ризиком превелике количине реалистичких детаља који се баве провинцијским животом, мада је, рекао бих, Радосављевић имао више осећања за опасност општих места кад се тим детаљима бавио.

Међутим, да је реч о романсијеру од дара, романсијеру који познаје романсијерски занат, види се посебно у другом делу књиге када је Радосављевић изузетно добро осетио да ма колико једна прича била обухватна, сериозно и психолошки изнијансирано испричана – да не може рачунати на посебну пријемчивост ако нема одређену дубину, ако не надилази ниво хронолошке једносмерне приче. Види се то по оним детаљима којима је у хронологију одједном уведена историјска димензија. Дакле, извођење главног јунака, или окретање главног јунака ка европским релацијама и увођење епистоларних детаља који се баве неким историјским темама – судбином краља Милана, краљице Наталије – одједном је књизи чак и ретроактивно дало један један нови координатни систем узбудљивије фабуле, што је овај роман спасило ризика којима се излажу многи, превасходно реалистички романи, а то је да буду једнодимензионалне, занимљиве приче које, ако су такве, увек остају само варијације у читавој лепези таквих поступака.

Дакле, ако сам указао на неке од нијанси тих пукотина, пре свега на то гомилање реалистичких детаља који су унеколико успорили интензитет, на нека места која су литерарно већ истрошена, онда сам сигурно обавезан да кажем да целина, са свим елементима, а пре свега са заводљивом причом, са осећањем за логику живота, за филозофију живота, за неке психолошко-менталне димензије времена, за пустош деценија у којима јунак живи, показује да је реч о књизи која представља једног писца и са даром и са умешношћу стварања прозне литературе.


Ђорђе Ј. Јанић:

ОВО ЈЕ ЈЕДАН МЕТАРЕАЛИЗАМ


Читање књиге Борислава Радосављевића за мене је повратак у младост. Самим тим сам већ у старту био, да кажем, хендикепиран – хендикепиран као књижевни критичар, јер сам одједном почео да се сећам свог доласка у Београд, својих студија, свог факултета, свог дворишта филозофског факултета, Кнез Михаилове, где смо имали сви из унутрашњости своје „амбасаде”, своје ћошкове, своје углове, своје кафанице, и где смо живели један живот паралелан животу Београда и паралелан животу у новинама. Овај детаљ посебно истичем – у новинама, јер у новинама се живео један други живот. Живот за који смо знали али који смо желели да не примећујемо.

Један од тројице главних јунака, човек који одлази у Париз, био је у ствари један од нас. Један од нас који је успео да пређе границу и да нестане тамо негде где је била слобода. А ми који смо остајали ту да седимо, да тражимо књиге којих нема у библиотекама, да један са другим мењамо те књиге, да пишемо о стварима о којима се иначе не прича, ми смо полагано таворили своје дане и одлазили у ништавило. Помињем ништавило због тога што роман Анђелко и другови, то моји претходници нажалост нису рекли, јесте у ствари роман о губитнику, или роман о губитницима. Роман о људима који, као што рече Милан Ракић: „Улудо, госпо, на песму, протраћих свој век” – који су проћердали свој век живећи у једном друштву које им није пружило могућност да се искажу.

Многе младости овде титрају кроз роман, многе илузије пролазе, многе илузије општељудске, свакодневне, илузије младости, многе илузије политичке, многе илузије филозофске – све то полагано стреми ка једној стени. То је детаљ који је важан, то је детаљ који показује да је Борислав Радосављевић добар приповедач. Све се концентрише ка стени где Тацак иде да би најзад завршио свој већ унапред бесмислом обележен живот – бесмислом или, можда тачније, поразом.

Ако гледамо роман Анђелко и другови у жанровском смислу, то јесте реалистички роман, но то је једна, ако могу тако да кажем, варка, која је и мене у почетку завела. Завела баш због те приче о студентима из унутрашњости и о њиховом животу у Београду. У ствари ово је један, ако могу тако рећи, метареализам. Ради се о једној филозофији живота. Ради се о причи о животу човека у времену не мутном, јер време више није било мутно, не време смутно, јер никаквог нереда више није било, него у времену мрачном, у времену недогађања, а не у време догађања.

Све се овде догађало у једном малом дворишту у Земуну. Читав живот свих тих јунака одвија се у том двориштанцу где су долазиле неке девојке, неке стјуардесе, неке већ унапред обележене девојчице, неки људи који су долазили, пили, повраћали, заљубљивали се, љубили се - све је то један живот о коме званичан живот нема никакву представу. Једини тренутак кад званичан и обичан живот дођу у колизију, то је тренутак кад један од ликова, да кажем друштвених, државних, политичких руководилаца, Бошкић, пита шта се десило са Анђелком. Тај човек који је кадровик партијски, човек који је дошао у крај потпуно четнички и тамо „спровео револуцију”, на основу чега су сви касније тврдили да су били револуционари, тај Бошкић је некако увидео да је Анђелко наједном нестао, а нестао је само због тога што је он, Бошкић, ставио примедбу да није добро урадио извештај са једне седнице. И то је тренутак када се званичан живот и обичан живот сусретну. Нажалост, питање Бошкићево никада неће добити одговор, јер је у међувремену Тацак пао са стене и нестао из овога света.

Ово о чему сам до сада говорио односи се на идеологију, или на психологију јунака романа Анђелко и другови. Надаље желим да говорим о композицији, чиме су се и госпођа Љиљана и Чеда више бавили. Композиција роман је организована, да условно кажем, у два слоја: први слој је реализам, реализам у коме живимо; то је слој о Тацаку, то је слој о двојици његових другова, о њиховим девојкама, о пијанкама, успесима и неуспесима свакодневним. Други слој је прича, то јест други слој су писма. Та писма су један посебан део у роману и по мени можда и најуспешнији у стилском погледу. Та писма показују да Радосављевић када се ослободи притисака детаља које зна превише добро, а то су они детаљи из свакодневног живота младог новинара – када се ослободи свега тога, одједном перо почне да му клизи по папиру и све се ставља на своје место без икаквог напора, нигде се више никакав рез не примећује.

Када Анђелко долази на факултет, он улази у зграду која је поклоњена српском народу зато што поклонодавац није могао да види свога зета као кнеза Србије. Од тог тренутка се ствара једна веза – то није примећено до сада – и то Борислав Радосављевић врло вешто ради. Неки детаљи које он помиње и преко којих ми, читајући први пут, олако прелазимо – сви су ти детаљи отварање нових могућности за радњу. Све је то једно гранање, све је то ширење композиционог спектра. Главни јунак среће човека очито реакционара, који ће отићи у Париз. Тај реакционар почиње да му говори о историји. Од тог тренутка писац уводи у раван романа и династију Карађорђевића, и династију Обреновића, и сликарку Башкирцеф, и читав један свет који уопште не може да постоји на терену Београда и Земуна од 1958. до 1964 – отприлике то је тај период о коме се овде ради.

Тај свет и не мора да постоји, он је бајковити део, бајковит а потпуно реалан, јер приче које прича Стојан и које причају писма, то су потпуно реалистичне приче. Прича о краљици Наталији, о њеном животу, о њеном успону и паду као жене и мајке, као српске краљице, која никада није заборавила да је српска краљица, прича о човеку који је поклонио свој дворац да би се у њему српска наука гајила, помињање његових унука Божидара и Алексе, људи који су се бавили уметношћу (Божидар је био пријатељ Пјера Лотија), помињање Сарке, ћерке Мише Анастасијевића, жене која је 1934. године поклонила пола планине Кучај Београдском универзитету – помињање свега тога, што је иначе српска реалност, даје овој књизи једну нову раван, једну нову димензију.

Још један детаљ бих напоменуо у вези са методом Б. Радосављевића, а то је немање мржње. За наш реалистички роман последњих десетак година карактеристична је напетост и препуност – препуно мржње која је против џелата, против свих оних који су људима уништавали животе. Код Радосављевића, међутим, те мржње нема.

(Лист за књижевност и културу Доба, 15 јун 1994)

РЕЧ КРИТИКЕ

О роману Ериксонови далеко

НАГРАДЕ:

„Кристална призма” Културно-просветне заједнице Јагодине за најбољу књигу године (1998)



РЕЦЕНЗИЈЕ:

У широко обухватном тематском распону овога романа, на чијим се страницама развија и грана реалистички уверљиво обликована прича о трагичном паралелизму судбина јунака наших вароши, Борислав Радосављевић слика не само друштвено-социјалне и политичке прилике друге половине 20. века, већ и, што је много важније и вредносно индикативније, страсти, нагоне и жеље једног нараштаја чија антиномичност не може да се у потпуности иживи ни у неколико генерација.

ЕРИКСОНОВИ ДАЛЕКО је занимљив роман чија мозаичка композиција и ванредна драмска напетост, потпомогнуте транспарентном сликовношћу и, у појединим сценама, осетним психолошким набојем, дају довољно подстицаја за, увек потребно, откривалачко задовољство читања.

Милета Аћимовић Ивков

Борислав Радосављевић у свом роману – хроници Ериксонови далеко успева да у низу догађања, мозаичним поступком, наслика чемер једног типичног српског града и покаже сву тескобу послератне комунистичке владавине. Радосављевић пред нас ставља галерију ликова заплашене и неприлагођене провинције доводећи нас кроз хронику мале вароши до данашњих дана.

Овај рукопис ће младим читаоцима бити нека врста открића понижавајућих година и људских односа кроз које смо пролазили у периоду после Другог светског рата да би се сва људска немоћ показала поново данас у данима распада Југославије.

Ратко Адамовић

ПРОМОЦИЈЕ:


У Београду промовисане нове књиге Борислава Радосављевића


РОМАН ЕРИКСОНОВИ ДАЛЕКО И ПОЛЕМИКЕ ЗЛОЧИН ВЛАСТИ ОБЕЛЕЖАВАЈУ ВРЕМЕ


О овим књигама говорили су Милета Аћимовић Ивков, испред Народне књиге као издавача, и сам аутор


„Желим да вас упознам” – рекао је Аћимовић – „са новим насловима које је Народна књига објавила концем минуле године. Настојао сам да кроз сферу мога утицаја, дакле уредничког посла у издавачкој кући, писци који нису у првом ешалону националне гарде и који не живе у Београду, објављивањем својих дела у Народној књизи заснују шири стваралачки интегритет – који су, по мом осећању најпре, и по осећању рецензената и саветодаваца, заслужили давно својим радом. Један од таквих је сасвим сигурно и писац чије две књиге нудимо данас вашој аналитичној пажњи. Он се зове Борислав Радосављевић, а роман Ериксонови далеко је његов пети роман по реду. Поред романа, као посебно издање, Народна књига је објавила Злочин власти, зборник чланака и полемика, који вам, својом рецензијом објављеном на крају књиге, препоручује један од лидера опозиције, Др Војислав Коштуница.

Прво нешто о роману. Још због објављивања свог првог романа, а протекло је више од две деценије откако се он појавио, Борислав Радосављевић се замерио тадашњој комунистичкој олигархији која га је узела на зуб и без обзира што се ради о талентованом, радном, марљивом и изнад свега стваралачки способном човеку, он је не само у свом завичају него и у ширим оквирима остао помало скрајнут и неафирмисан. Тако да је Народна књига објављујући роман Ериксонови далеко желела да исправи очигледно учињену неправду и да писца од жара, талента и угледа представи у пуној светлости, у оквиру наше едиције Савремени српски писци. А пошто је Борислав Радосављевић добар део свог радног века провео као новинар, онда смо се одлучили да објавимо и чланке и полемике, које је он објављивао у јагодинском Новом путу и који су тумачили доба чији смо и ми били сведоци. То је 91. и 92. година. Сви ви знате шта се у тим преломним годинама дешавало. Многи од значајних живих људи, интелектуалаца, политичара, овде су се појавили као активни или пасивни јунаци. Књига носи један стигматичан, полемичан поднаслов, а он гласи: „О Месићу, Ћосићу, кравама и комунистима”. Наравно, не само са намером да се јефтино пародира, овде од такве намере нема ни малога слова, но са намером да се преко неких маркантних представника осветли политичка историја једног прохујалог доба. Све оно што се данас чини јасније, у време кад су ови текстови били писани било је потпуно нејасно, замагљено. Или се назирало, али у обрисима. Због тога су неке од реченица, неке од оцена Борислава Радосављевића у то време биле пророчке, откривалачке. Оно што нас је на жалост и на несрећу задесило предвидели су текстови који се сада на известан начин пост фестум објављују у књизи Злочин власти. Њихова актуелност и данас је жива и они се могу читати као сведочанство о једноме добу које је тек минуло, али које треба да парадигматично и симболично послужи нама да нешто опет кроз историју научимо.” 

„Као што видите, ове две књиге сасвим су различите” – рекао је Радосављевић. – „Једна је публицистичка, а друга је романескна, али њихов заједнички именитељ јесте да су писане готово у исто време. Писане јесу у исто време и то је њихова додирна тачка, али, ако могу тако да кажем, нису стваране у исто време. Роман је стваран много година уназад, а писан у исто време кад је писана и публицистичка књига, па ће се ту наћи и неке садржајно додирне тачке, јер оно што сам писао као новинар у свакодневној гужви и вреви редакције има реминисценције из прошлости. А роман је опет стваран много година уназад, као што и сами знате да се стварају књижевна дела, али има излете до садашњости. Дакле, он неизбежно у време кад се пише има реминисценције из тренутка кад се пише. Тако ове две књиге стоје у додирној вези као нека два простора, две земље које се у једном делу граниче. Ту је ваљда и крај сличности.

Ја бих сада нешто о роману. Ја спадам, ево већ у овом тренутку, у старију генерацију писаца. Али у ону генерацију која је стигла да се редовно и релевантно школује и којој модерни трендови и модерни стилови у писању нису непознати, али која није догурала дотле да се потпуно ослони на неке постмодернистичке токове, која је задржала из класичног начина писања потребу да у свом стваралаштву задржи причу и нарацију. Наиме, то је, да кажем, моја одлика, али и одлика готово целе моје генерације писаца. Ми сматрамо да нема доброг прозног стваралаштва ако у њему нема приче и нема нарације. У овом роману има и модернизма и иронијске дистанце и необичавања и свих других облика који ће књигу чинити занимљивом савременом читаоцу. Али они нису примарни. Тај напор који је присутан у овој књизи можда ћу најбоље да објасним кроз једну реченицу коју је написао Милорад Павић у уводном делу Хазарског речника. Он је на једном месту рекао на свој ироничан начин: Читалац је као циркуски коњ, после сваке странице треба му дати коцку шећера. Колико ми писци успевамо да својим читаоцима дамо коцку шећера, то је сад ствар свакога ко књигу чита, али ја вам говорим о том напору, о тој жељи нас стваралаца.

Морам да вам укажем на још једну ствар. То је прилаз, да не кажем сада поетика, начин стварања. Мислим да се овакво писање као што је у роману Ериксонови далеко можда неће допасти најмлађим читаоцима који су свој идентитет градили на цртаним филмовима, на ТВ спотовима, на једној виртуелној стварности. У овој књизи на један потпуно старински начин живот се поштује и третира доста озбиљно. Савремени млади писци маргинализују нашу стварност и веома често праве једну иронијску дистанцу која се претвара у негирање живота, у негирање стварности. То у овој књизи није случај, она је једна од оних књига које наш живот, наше емоције и наше страдање узимају доста озбиљно. То не значи да она нема иронијску дистанцу, напротив, ја сам се трудио да многе ствари буду и параболичне и метафоричне и да имају и временску и ту духовну, иронијску дистанцу ствараоца од својих ликова и догађаја, али без обзира на све то, ту је живот посматран аналитички и истраживачки. Са великим жаром настојао сам да откривам нешто што је можда откривено у некој другој форми, али свакако је било примерено да се и у овој причи истражује и да се дефинише.” 

(Нови пут, 4. фебруара 1998)

РЕЧ КРИТИКЕ

О есеју Трагање за вођом

НАГРАДЕ:
Награда за прозно стваралаштво „Живојин Павловић”



И НАУКА И УМЕТНОСТ

(Образложење награде)


Овим огледом, како је сам аутор назвао своје остварење, Борислав Радосављевић се још једном сјајно представио и као књижевник необичне физиономије и као новинар и телевизијски водитељ, који је у све три области настојао и успевао да однегује један свој сопствени оригиналан и независан полемички и критички угао према друштвеним збивањима и појавама. Угао којег се он веома рано, још тамо седамдесетих година прошлог века, искрено и одано почео да придржава, а који се јасно може да идентификује са оним ретким и узвишеним схватањем да је основна дужност сваког правог интелектуалца да се критички ангажовано односи према друштвеној збиљи, без обзира ко се у њој налазио на власти.

Из тако дубоко хумане оријентације, која и те како тражи много поштења и храбрости, али и лукавства и мудрости, да би се остварила, потекао је не само књижевни, новинарски, полемички, коментаторски, већ и сваки други пут Борислава Радосављевића, да траје, ево, више од три деценије. На том путу Борислав је долазио у велике сукобе, стоички подносио репресије и истовремено задавао и потајне и јавне ударце и Титовој и Милошевићевој власти, па и овој садашњој, али се из књиге у књигу, почевши још седамдесетих година романом Време кад смо женили Павла, па преко бројних потоњих, све до Огледа о којем је реч, сигурно и стамено, готово у скоковима, какав је случај сада, развијао. Да је данас књигом Трагање за вођом и као књижевник и као коментатор и полемичар, а пре свега као интелектуалац, далеко оставио за собом моравске просторе из којих је кренуо и уврстио се у ред, слободан сам да кажем, значајних српских интелектуалаца, и то многим својим димензијама.

Оглед Трагање за вођом је истовремено и наука и уметност. Научна историја људског разума са посебне тачке гледишта. Слободно можемо рећи, историја људске мисли из посебног угла, угла који је у делу и посебно наглашен насловом. То је научна, социолошка полемика о месту и улози личности вође у развоју друштва, али и доследно спроведена теза о неједнакости међу људима као природној законитости свеколиког живота на земљи и у космосу.

Она (неједнакост) је доследно и уз истинску хармонију са улогом вође у општем развоју друштва приказана супротно грађанско-буржоаским идеалима о једнакости међу људима. Неједнакост је управо она моторна снага развоја друштва и живота уопште, која је од природе и Бога дата, а не једнакост и друштвена свест, како се у нашим главама под утицајем дугогодишњег испирања свести, још увек мисли.

Тако писац веома ангажовано и готово на педагошки начин, и експлицитно и имплицитно, едукативно делује на читаоца. Просто као да му отвара неке табуе и разгони маглу пред очима, па почиње и да верује у оно што је само наслућивао или површно знао.

Аутор то чини уз маестралну ширину и познавање филозофије, религије, социологије, опште историје и књижевности, са истанчаним смислом за главне токове и прецизности развоја људске мисли, и то и у индукцији и у дедукцији њиховој, исказујући притом изразиту ерудицију, па све иде беспрекорно, лако и течно. Питко и кад се анализирају Илијада и Одисеја, Платон или Достојевски, или полемише са Ничеом, Хегелом, Марксом, или сучељује са Стаљиновом и совјетском филозофијом. И наш Никола Милошевић у Огледу је посебна посластица у том смислу. Дошао је на крају књиге као шлаг на мешпајз усредсређеног поклоника разума, који зна да цени обиље светске понуде мисли, али и да се самосвесно задовољи сопственим избором материјала у сређивању природног тока ствари, који су комунистичка идеологија и такозвани марксистички поглед на свет тако успешно у 20. веку замрсили и избацили из природног корита па је у свом правоумљу све праволинијски тумачили.

Једном речи, књига је истовремено и веома успешно есејистичко остварење које се, не једном, приликом читања дојми и као планетаријум људске мисли у којем се Борислав Радосављевић, као врсни мислилац, не само комотно осећа и лако сналази, већ и сређује у нашем изломљеном (из познатих разлога) знању погубљене мисли и отвара нове видике.

На основу реченог Жири за доделу награде верује да књига Трагање за вођом Борислава Радосављевића, као најбоља међу једнакима из ужег избора у прозној продукцији у 2002. години јагодинских писаца, достојно може да понесе часно име Живојина Павловића, једног од најзначајнијих српских стваралаца у двема областима културе: књижевности и филма.

Председник жирија,
професор Мирослав Ристић

(Објављено у 33. броју јагодинског часописа за књижевност и културу Доба)

ИНФОРМАЦИЈЕ, КРИТИКЕ, ПРИКАЗИ

„ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ” БОРИСЛАВУ РАДОСАВЉЕВИЋУ

Награда „Живојин Павловић” за најбољу књигу прозе писаца из Јагодине за прошлу годину добио је књижевник Борислав Радосављевић за огледе Трагање за вођом у издању београдског Рада, речено је јуче дописнику Танјуга.
Жири су чинили књижевници Мирослав Ристић, Милорад Радуновић и Ратко Стоиловић, а у конкуренцији је било десет књига.
Радосављевић је рођен у селу Јовцу код Ћуприје. Завршио је Светску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Први роман објавио је 1971. године, а Трагање за вођом је његова десета књига.
Награда „Живојин Павловић” установљена је лане одлуком Скупштине књижевног клуба „Ђура Јакђић”, под покровитељством Скупштине општине Јагодина, у спомен на једног од најистакнутијих српских романсијера, приповедача и филмских редитеља друге половине прошлог века.
Први добитник ове награде био је Мирослав Ристић.
Награда се састоји од новчаног износа, уникатне повеље и уметничке слике. Датум уручења биће накнадно договорен.

(Борба, додатак за културу, уторак, 4. март 2003)

ТРАГАЊЕ ЗА ВОЂОМ


У библиотеци „Дијалог” издавачке куће Рад објављена је и књига Трагање за вођом – огледи из историје разума, коју је написао Борислав Радосављевић, новинар из Јагодине. Пре ове књиге Борислав Радосављевић је написао и роман Време кад смо женили Павла који му је донео прилично неприлика, затим роман Доња мала, објављен после смрти Јосипа Броза Тита, 1981. године, као и романе Раногрешници, Анђелко & другови, Злочин власти, Ериксонови далеко...

(Глас, рубрика „Излог књиге”, недеља, 4. август 2002)

Нова књига Борислава Радосављевића ТРАГАЊЕ ЗА ВОЂОМ


У библиотеци „Дијалог” угледне издавачке куће Рад из Београда ових дана из штампе се појавила нова књига познатог јагодинског романсијера, приповедача, есејисте и новинара Борислава Радосављевића – Трагање за вођом у чијем поднаслову стоји Огледи из историје разума

Реч је о изузетно вредном делу којим Радосављевић, из различитих визура, неретко презентира потпуно нова тумачења која изненађују и супротстављају се укорењеним ставовима ауторитарних теоретичара, сагледавајући феноменологију власти, властодржаца и поданика, односно „трагање за вођом” од настанка људске цивилизације до данашњих дана.

Полазећи од Хомерових епова, личности Агамемнона, Ахилеја и Одисеја као архетипова, аутор хронолошки прати развој људског друштва кроз цивилизацијске метаморфозе и облике владавина и тумачење најзначајнијих филозофа, књижевника и мислилаца, и притом показује изузетно знање из филозофије, теологије, историје, политике, социологије, књижевности и етике, а захваљујући допадљивом литерарном стилу и сопственим конзистентним и јасним етичким принципима, исписује дело које може да заинтересује сваког мислећег човека.

Б.(ајо) Џ.(аковић)
(Нови пут, Јагодина, 7. август 2002)

БОРИСЛАВ РАДОСАВЉЕВИЋ НАГРАЂЕН
(Пренета Танјугова вест) Национал, уторак, 4. март 2003.

„ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ” БОРИСЛАВУ РАДОСАВЉЕВИЋУ
(Пренета Танјугова вест) Глас, уторак, 4. март 2003.

БОРИСЛАВУ РАДОСАВЉЕВИЋУ „ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ”
(Пренета Танјугова вест уз шири осврт на личност и дело Живојина Павловића) Политика, уторак, 4. март 2003. 

Огледи
ХОМЕР НА КЛАТНУ ИСТОРИЈЕ
Борислав Радосављевић: Трагање за вођом, издавач: Рад, 2002; награђен признањем „Живојин Павловић”

Донедавно јеретичка мисао да личности стварају историју теза је и одбрана пресудне улоге личности у огледу из историје разума Трагање за вођом романсијера, приповедача и есејисте Борислава Радосављевића. Систематизована у четири дела („Занемарена мисао антике”, „Детињи узлет разума”, „Висока цена мудрости” и „Страшни звуци Интернационале”, уз додатке „Како Никола Милошевић чита Хомера” и „Јеванђеље по Софоклу”), Радосављевићева књига од 153 странице указује на једног мало познатог писца, вредног веће пажње, чија провокативна мисао има толико заједничког са бунтовним делом књижевног и филмског ствараоца у жижи актуелности – Живојина Павловића. Награда „Живојин Павловић” Књижевног клуба „Ђура Јакшић” из Јагодине, закључиће читалац већ на самом уводу аутора у књигу, дошла је у праве руке.


Народ без вође

Радoсављевић развија у свом огледу три основне тезе: судбинску улогу вође, неједнакост дату од Бога и доказе о неминовности коначне победе разума кроз „миленијумске поруке” Хомера и стваралачку мисао неколицине умова међаша у историји светске књижевности и филозофије. Подстицајно извориште за све три тезе Радосављевић налази у Хомеровим еповима који су замајац целе књиге и потка за њен најбољи и најубедљивији део („Илијада и Одисеја су случајно књижевно дело у нашем смислу чијој се лепоти дивимо, али њихове веома селективно одабране поруке кроз миленијуме од изузетног су значаја за људски род, што ће потврдити цела историја цивилизације”).

Смисао оба Хомерова епа, запажа Радосављевић, од првог до последњег стиха, јесте да је народ без вође осуђен на пропаст, а неједнакост („Не могу сви Ахејци бити краљеви”) дата је од богова, и сваки покушај да се убије цар завршавао се тиме што се убица пео на царски трон да би се домогао царске моћи („Буржоаска револуција је једина права револуција која се догодила светској цивилизацији”). Бакља водиља ка остваривању идеје слободе и равноправности јесте разум и мудрост вође чије је оличење Одисеј насупрот грамзивом Агамемнону који није ни мудар, ни поштен, а таквих је пуна историја света.

И срџба младог хероја Ахилеја, изазвана похлепом Агамемнона који му отима плен, не доноси ништа добро Ахејцима пред Тројом (исход рата решава мудрост и лукавост Одисеја), јер је тај рат Ахилов лични рат, у који иде због сујете, а не ради општег добра.


Флоскуле о слободи

Занимљиво је да Радосављевић назива Лењина Ахилејем (поглавље „Берђајев и магле марксизма”), који не опструира већ се бори против Агамемнона и знамо што идеалисти петрашевци не знају – да народ, жељан правде, очекује правду једино од вође. То већ, и те како, зна његов тек приспели наследник „из тамних дубина Русије”: „Не колективно руководство! У земљи царева народ воли да на челу државе стоји један човек.” 

Тако „из флоскула о слободи и једнакости моћно искрсава култ личности”. У том контексту („цела историја људског рода сведочила је о снази и пресудној улози вође...”) Радосављевић се позива на Макијавелија, Карлајла, Игоа, Достојевског („Достојевски је открио да је неједнакост природни поредак ствари и да је владарски трон део божјег поретка на који се не може ударити без казне”), на Ничеа. Да би се у завршници вратио Хомеру и одбрани Хомера („Како Никола Милошевић чита Хомера”).

Књига која се не спушта на ниво ефемерности актуелних политичких збивања, а чита као њихов колико мислећи толико убојити коментар.

Гордана МАЈСТОРОВИЋ

(Политика, додатак за културу, субота, 23. август 2003)

РЕЧ КРИТИКЕ

О роману Славолук

ПРОМОЦИЈЕ, ПРИКАЗИ, КРИТИКЕ




Прочитали смо за вас

СУБЛИМАТ ПОЕТИКЕ

Борислав Радосављевић: Славолук – Гамбит, Јагодина, 2005.

Борислав Радосављевић је један од ретких прозних писаца са овог подручја који се (веома успешно) огледао у свим важнијим прозним књижевним формама – кратким причама, приповеткама, романима, есејима, књижевним и позоришним критикама, чланцима, полемикама и огледима – али се чини да је наклоност књижевне јавности понајвише завредео управо романима.

Као што се читалац може запитати (када је о песницима реч) не пишу ли, заправо, целог свог живота једну једину песму ма како, сагледавајући целокупни опус, оне деловале, на први поглед, разнородно, различито по структури, верификацији, мелодиозности, па и тематици, слично би се питање могло гласно изрећи и за прозне писце (или барем неке од њих): не пишу ли и они, заправо, целог свог живота једну једину књигу?

На овакво питање наводи и књижевна авантура (да ли само то?) Борислава Радосављевића који, почев од ефектног дебитантског романа Време кад смо женили Павла, који је још пре више од три деценије уздрмао најширу јавност тадашње СФРЈ, преко епске породичне саге Доња мала, маестралног лирског романа Раногрешници (награде „Душан Срезојевић” и „Светозар Марковић”) и изазовног и помало провокативног дела Анђелко и другови, све до романа Ериксонови далеко (награда „Кристална призма” за књигу године) варира сличне теме, па и догађаје, чак и ликове и топониме, и исписује их готово идентичном, избрушеном и изнијансираном романескном техником.

Теме власти, ратова, борбе за егзистенцију, односа појединца према окружењу и обрнуто, анализе каузалних веза, присутне су у свим претходним, као и у најновијем роману поетичног и вишеслојног наслова – Славолук, који је испричан филигранском романсијерском техником, непоновљивим ритмом реченице која на необичан начин једноставно носи све пред собом као озон после кише, једним дубоко смисленим али и наглашено лирским доживљајем света. Све те поменуте карактеристике, као и друге које због недостатка простора није могуће поменути у овом тексту, највише долазе до изражаја у најновијем Радосављевићевом роману којим је писац, чини се, досегао стваралачки зенит и написао књигу за коју се, без много двоумљења, може констатовати да представља сублимат препознатљиве поетике Борислава Радосављевића, а припада самим врховима савремене српске прозе.

На мање од 200 страница, прилично сажето, Борислав Радосављевић говори о мирном животоку Титове ере, која се поклапа и са младошћу и студентским данима главног јунака који може бити и сам писац, и где се препознају неки ликови, као и чувена студентска кућица у Земуну из његових ранијих романа, паралелно градећи причу из доба Милошевићевог режима и доба храброг „уредниковања” у Новом путу и бројним занимљивим догађајима из тог периода, завршно са чудовишним бомбардовањем „милосрдних анђела”.

Иако се прича, условно речено, креће на поменуте три равни, све то је мајсторски испреплетано и повезано, да представља право чудо, баш као и сам живот који је све то изнедрио. Слично као и у претходним романима овог аутора, и у Славолуку има доста аутобиографског, па и готово документарног, чак директније од претходних остварења – што овом роману даје и наглашену читалачку драж, поред осталих квалитета о којима је већ било речи. Наравно, као и код свих уметничких дела, и у овом роману има делова који су наглашено лични, што их помало удаљава од објективне хроничарске повести, али их зато интензивно приближава искреном уметничком доживљају, а ваља запазити и, овога пута, мајсторску композицију, занимљиву и (у доброј мери) препознатљиву галерију ликова, као и изузетно одабрани наслов који, на неки начин, попут фреско малтера повезује све те камичке у један раскошан мозаик флуоресцентних слика пишчеве (и наше) стварности.

Јер, Славолук, вијадукт или подвожњак, односно мост, тамо негде између Београда и Земуна, може бити и нека, видљива или невидљива веза између два света, Истока и Запада, комунизма и капитализма, или танка нит која раздваја, односно спаја два времена – пишчеву младост са садашњим добом, као дуга која се јавља после кише и чије нијансе очи још засењене пљуском једва и уочавају, све док се те божанске боје чаролијом природе тек после неког времена не споје у један прамен.

Писац на крају, после бесмислених ратова и бомбардовања, после болних нестајања и одлажења, поручује да су се Одисеји вратили на своје Итаке, али не одговара експлицитно на питање да ли су успели да победе себе саме – већ то оставља читаоцу.

То питање само је један у низу разлога због кога, несумњиво, треба прочитати ову занимљиву и артифицијелно високо остварену књигу, чијим самим звучним насловом, наравно као и садржином, Борислав Радосављевић, после бројних меандрирања између сцили и харидби, недвосмислено потврђује своју најзначајнију књижевну, а самим тиме и животну победу.

Б.(ајо) Џаковић
(Нови пут, 23. март 2005)

Славолук Борислава Радосављевића

У ДВА ГЛАСА



Писац из Јагодине Борислав Радосављевић, чије су књиге временом наилазиле на жестоке осуде комунистичке власти, ових дана огласио се романом СЛАВОЛУК.

У делу аутор говори у два гласа: први долази са далеке периферије Брозовог мира, са замућених обриса јадранских плажа, малених села заробљених у врелом камену, које из далека покренута зла судбина додирује нежно, непрепознатљиво, а други из дубоке позадине Милошевићевог рата до које допиру само најболније последице. Раздвојени чаролијом славолука, чудом преживелог подвожњака на давно несталој траси железнице која је ишла за Загреб, Љубљану, Трст и Виену, опстајући на размеђи нечега што је било и нечега што настаје, гласови се на крају стапају у један – каже се у рецензији ове књиге.

(Вечерње новости, Београд, субота 2. април 2005)

Нове књиге

СЛАВОЛУК: КАКАВ, КОМЕ, ЗАШТО?

Борислав Радосављевић: Славолук, Гамбит, Јагодина, 2005.

Најновија књига (роман) Борислава Боре Радосављевића (1937) има мали наслов, али веома велико (широко и дубоко) значење и значај. Именом романа, својеврсним славолуком (спомеником победи) засвођен је људски живот, живот човека (људи) у нашем друштву и времену. А то друштво је српско, југословенско, европско, са разним системима (социјалистичким, капиталистичким, патријархалним, грађанским...) а време је од око пола века; то је друга половина 20. века. Још прецизније: од 1999. године па уназад око педесет година. Зашто уназад? Зато што је то тако приказано (описано) у роману, да би било: јасније, пластичније, живље, животније, уверљивије, снажније... Зато је ово „роман тока свести” – и савести.

Радња романа – у физичком смислу – стварно почиње 1999. године, у време НАТО бомбардовања наше земље, и одвија се – само један дан. У том дану, два човека – јунаци романа – путују у Београд (ауто-путем из правца Ниша), обављају посао (у Београду) и враћају се... Разговарају и присећају се разних догађаја – доживљаја; успона – падова; дилема – разрешења; среће – несреће; судбина... Ту су, такорећи, читави њихови животи или само један живот, са његовим битним карактеристикама. Тако онда „радња романа” – кроз свест – траје пола века и дуже; већи део живота, од младости до старости. Централни садржаји романа су из живота студента који, касније, ради као новинар, уредник.

Роман је врло сложен, слојевит. У првом, површинском – приказивачком слоју су описи студентског живота у Београду, у социјалистичкој (титоистичкој) Југославији, крајем педесетих година прошлог века, те и живот студен(а)та лети (путовања аутостопом, феријална летовања, љубавни заноси; младалачки поноси; авантуре, са и без разлога – (не)згоде... као и живот, рад, развој (младог па зрелог човека) новинара, уредника недељног листа у поморавском граду – средишту округа...

Понирући још дубље кроз та два слоја романа, може се доћи до трећег – идејног (како се то обично каже). У њему су, педагошко-дидактички речено, поуке и поруке. Ту су одговори на оно суштинско питање: шта је писац хтео да каже? По моме уверењу, казао је да: живети није лако, али је лепо; живот мора бити испуњен радом и сарадњом са другима; рад и сарадња морају имати упорност, стваралаштво, хуманост, солидарност, живот је толико компликован да увек постоје проблеми, недоумице, дилеме, успони – падови, (не)среће...

За илустрацију, у овом роману су присутне и велике људске дилеме о начинима постизања слободе, правде, одговорности... Рецимо у вези са судбинама младића који часно служе војни рок у својој земљи – држави и гину у другој држави... Како, зашто, у име којих вредности, идеала?

У складу са три назначена слоја овог романа су и три његове компоненте: естетичка, политичка и етичка. Сматрамо да је естетичка најквалитетнија. У њој се Радосављевић још јаче него до сада (кроз повелик број добрих романа и других дела) потврдио као сасвим зрео писац, романсијер великог формата, високог стила...

Аргументи за то су у Славолуку. То је књижевно дело веома сложене композиције, створено изузетно зналачким писањем; језиком и стилом који су истовремено јасни, пријемчиви, допадљиви, лепи. Све то не само што одржава пажњу читаоца, већ и ствара атмосферу за пријатан (снажан, уверљив) естетски доживљај лепоте, не само нашег језика, већ и књижевности као уметности. У таквом језику и стилу, код овог писца, у Славолуку поготово, је обиље – раскош књижевних фигура (метафора, симбола, компарација, персонификација, епитета...) које се складно повезују у књижевном ткању па та (књижевна) лепота има нешто и од музичке лепоте (тонова, ритмова, мелодичности...), па и ликовне (боја, облика, нијанси, прелива...). Склон сам да помислим да је и у Славолуку показано да књижевност има шире, веће, дубље изражајне могућности него музичка и ликовна уметност.

Сумарно речено, Славолук је веома добар роман, са првенствено естетским квалитетима. Најкраће речено: то је славолук – споменик честитом животу, сваком човеку који изграђује себе радом, поштењем, праведношћу... Можда у њему (местимично) има и сувишног естетизирања: сувишних детаља, нарцисоидности главних јунака (неко ће помислити или рећи: поистовећивање аутора са главним јунацима, нарочито Ранком...). Али, нека. Нема романа без мана! Славолук је и њих наткрилио, надвисио. Истински похваљујемо, прво аутора, па издавача.

А најбоља награда биће: што више пажљивих читалаца и коректних критичара.

Проф. др Адам Нинковић
(Нови пут, 17. августа 2005)

Промоција романа Славолук Борислава Радосављевића у Јагодини

ПИСАЦ КОМЕ СЕ ТРЕБА ВРАЋАТИ

Изузетно афирмативне оцене новог романа угледног јагодинског романсијера, али и целокупног његовог дела

Прошлог уторка у великој сали Народног универзитета у Јагодини одржана је промоција романа Славолук истакнутог приповедача, романсијера, есејисте, књижевног критичара и новинара Борислава Радосављевића, који се пре пар месеци појавио из штампе у издању издавачке куће Гамбит из Јагодине.

После поздравне речи Весне Вукићевић, директора Народног универзитета, која је нагласила да овакве и сличне књижевне вечери представљају прави празник за ову установу, о новом роману, али и целокупном досадашњем књижевном опусу Борислава Радосављевића, веома надахнуто говорио је књижевник и новинар Бајо Џаковић.

У презентирању књижевног портрета Радосављевића Џаковић је пошао од првог романа Време кад смо женили Павла, који је објављен 1971. године и који је, како је Џаковић нагласио, због храброг и критичког става према тадашњем режиму добро уздрмао целокупну јавност оне Југославије и доспео на насловне стране тадашњих дневних листова, па је аутор касније због тога имао озбиљне проблеме и следећи роман (Доња мала) успео да објави тек десет година касније. Говорећи о сваком делу понаособ Џаковић је посебно истакао лирски роман Раногрешници, књигу чланака и полемика Злочин власти и огледе из историје разума Трагање за вођом – које је Џаковић назвао есејистичком прозом.

– Од првог романа па до Славолука Борислав Радосављевић непрестано обрађује тему власти и сагледава је са више аспеката. Притом, веома маркантно и сугестивно, слика и доба које су неки означавали Брозовим режимом, као и недоба које смо заједно проживели а неки га зову по Слободану Милошевићу. Притом у свим делима Радосављевића има аутобиографских елемената – од дечаштва, преко студентских дана, до уредниковања у недељнику Нови пут – тако да све његове књиге делују питко, комуникативно, па и интригантно, односно вуку читаоца да чита даље. Томе свакако доприноси изванредан, перфекционистички изграђен стил, као и моћан ритам реченице, ретко виђен у савременој српској литератури. Све те карактеристике на најлепши начин сублимисане су у Славолуку, роману симболичног наслова, који означава и мост између два времена, младости и зрелог доба, али и Истока и Запада, овостраног и оностраног, и велику књижевну и животну победу Борислава Радосављевића – закључио је Џаковић.

У веома аналитичном излагању угледни књижевни критичар Драгољуб Стојадиновић, иначе стални критичар Вечерњих новости, испричао је да је за Борислава Радосављевића први пут чуо почетком седамдесетих година прошлог века и да му је драго било што су се у Јагодини тога доба појавила два млада писца (Борислав Радосављевић и Никодије Спасић) која су имала храбрости да гласно проговоре о слабостима режима, који су се тако придружили Јари Лабуду који је, по Стојадиновићевим речима, до тада био усамљени песник у запарложеној Јагодини кога је мало ко разумео. Касније се Стојадиновић, како је рекао, изузетно пријатно изненадио романом Доња мала Борислава Радосављевића који говори о Поморављу, тамним страстима и мукама, али и презентира изузетне слике реке, као и поплаве и човекову борбу са стихијом.

Те пластичне и мајсторски орнаментисане слике Поморавља Стојадиновић је, како је нагласио, доживео као нешто аутентично и ново у нашој литератури и, по његовом мишљењу, пред тим сликама Поморавља, у књижевном смислу, устукнуо би чак и чувени Петријин венац академика Драгослава Михајловића. Потом је Стојадиновић говорио о даљим делима Борислава Радосављевића и истакао да је после ишчитавања романа Славолук, којим се писац у уметничком погледу враћа на своје почетке, али их и надограђује, одлучио да се поново врати овом писцу и одужи се на тај начин што би као искусан књижевни критичар озбиљно и валидно валоризовао његов занимљив књижевни опус.

(Нови пут, 1. јун 2005)

РЕЧ КРИТИКЕ

О књизи Моћ да се каже

НАГРАДЕ:

Награда регионалне институције са седиштем у Параћину Културолошки пројекат „ЈУХОРСКО ОКО” за 2008. годину.



ОБРАЗЛОЖЕЊЕ НАГРАДЕ:

Годишња награда „Јухорско око” за 2008. годину додељује се Бориславу Радосављевићу, књижевнику и публицисти из Јагодине, за превод Пушкинове поеме “Кавкаски заробљеник” и књигу Моћ да се каже (Јагодина, 2008.), као знак признања за афирмацију духовног простора Подјухорја.

Господин Борислав Бора Радосављевић је један од најангажованијих поморавских писаца (рођен у Јовцу, радио у Јагодини, сада у пензији). Објавио је шест ормана (Време кад смо женили Павла, 1971; Доња мала, 1981; Раногрешници, 1989; Анђелко & другови, 1993; Ериксонови далеко, 1997; Славолук, 2005), збирку прича Српски белег, 1991, оглед Трагање за вођом, 2002, књигу полемика и чланака Злочин власти 1997, и сада књигу Моћ да се каже, са поднасловом Дневник писца 1969–2000

Жири је посебну пажњу задржао на преводу Пушкинове поеме “Кавкаски заробљеник” који је објављен у часопису Нова зора у РС. Ради се о посебном изазову, јер је пре њега ову поему превео (препевао) славни српски песник Јован Дучић, а часопис Нова зора својеврсни је настављач познате Зоре из Требиња. Жири је нашао да је Радосављевић овим својим преводом исказао себе на нов начин, каквим га раније нисмо познавали. За понос је да је тај превод потекао из Подјухорја.

С друге стране, књига чланака и полемика Моћ да се каже, коју је 2008. године објавила библиотека „Радислав Никчевић” из Јагодине, има веома посебну и за наше прилике оригиналну садржину. Реч је о одабраним текстовима које је аутор као новинар објављивао у распону од 1969. до 2000. године у јагодинском листу Нови пут. За више од три деценије, пошто је рано уклоњен са текуће новинарске активности због политичких примедби на роман – првенац Време кад смо женили Павла, писао је друштвену хронику нашег духовног простора (Поморавље, Ресава и Левач), на коме се углавном остварује и Културолошки пројекат „Јухорско око”, чији је био један од иницијатора. Коментари, који прате сваки текст, дају књизи, која у основи садржи нашу прошлост, димензију актуелности која траје и неће бити скоро превазиђена, што значи да ће још дуго живети међу читаоцима.

Жири оцењује да је са ова два своја подухвата, преводом и књигом, Радосављевић дао значајан допринос афирмацији духовног простора Подјухорја.

У Параћину, 5. новембра 2009. године.

ПРЕДСЕДНИК ЖИРИЈА
Злата Живадиновић

© БОРИСЛАВ РАДОСАВЉЕВИЋ 2021.  |   СВА ПРАВА ЗАДРЖАНА

Create a free site - Details here