Književna radionica Rašić | Konstantin Leontjev

Kupite ovu knjigu u internet knjižari Makart!

Roman
Preveo s ruskog Duško Paunković
Format A5, 350 strana
Cena: 1000 dinara

Pozni, nezavršeni roman Egipatski golub, koji je Konstantin Leontjev pisao teško, sa izvesnim otporom (ali i sa užitkom), po mišljenju mnogih predstavlja jedno od najboljih piščevih ostvarenja. U njemu se ukrštaju rani i kasni Leontjev, ruska i istočnjačka tematika. Labava konstrukcija, lirsko načelo, kristalno jasan, slobodan i lak stil i balkanska tematika obeležja su ovog romana. S obzirom na to da su junaci romana diplomate u evropskim delovima Turskog carstva i da se opisuje diplomatska praksa velikih sila na perifernim područjima, moguće je (iako je reč o drugoj istorijskoj epohi) poređenje s Travničkom hronikom Ive Andrića.

Zorislav Paunković

Konstantin Leontjev

Konstantin Nikolajevič Leontjev (1831–1891) bio je ruski pisac, filozof, kritičar i publicista konzervativno-carističke provenijencije. Poput skoro svih ostalih važnih ruskih pisaca XIX veka, poticao je iz zemljoposedničke porodice. Završio je medicinu na Univerzitetu u Moskvi i tri godine služio kao vojni lekar u Krimskom ratu. Nakon toga je preuzeo položaj porodičnog lekara na veleposedu u oblasti Nižnji Novgorod, oženio se i objavio prvi roman, „Podlipke” (1861). Stupa u rusku diplomatiju 1863. i provodi osam godina u konzularnoj službi na Kritu i na Balkanu. Pošto je preležao dizenteriju, proživeo je duhovnu krizu i godinu dana (1871–1872) proveo u grčkom manastiru na planini Atos. Ubrzo je napustio konzulat i vratio se u Rusiju, gde je radio kao novinar u nekoliko gradova i kao književni cenzor u Moskvi. Godine 1887. odlučio je da se povuče iz mirjanskog života, zvanično se razveo od supruge i zamonašio se u manastiru Optina u oblasti Tula, blizu Kozelska. Umro je kao kaluđer u manastiru Trojice –Sergijeva Lavra kod Moskve.
.
Leontjevljevo najznačajnije delo je zbirka eseja „Istok, Rusija i slovenstvo” (1885–1886). Poput Danilevskog i Dostojevskog, osećao je odbojnost prema zapadnjačkom potrošačkom društvu i kultu materijalnog napretka. Tradicionalni ruski vizantinizam smatrao je blagoslovom i snažnim lekom protiv dalje liberalizacije ruskog društva i žustro se protivio egalitarističkim i utilitarističkim zapadnim uticajima. Njegove estetičke i političke teorije imaju sličnosti s teorijama Ničea i Špenglera.
.
.
Duško Paunković prevodi s ruskog prozu i poeziju.
.
Dobitnik je Nagrade grada Beograda (2005), Nagrade „Miloš N. Đurić” (2002. i 2008), Nagrade „Jovan Maksimović” (1997), Nagrade „Zlatko Krasni” (2012) i Nagrade „Jugra” (2012).
.
Najvažniji prevodi: Sabrana dela Gajta Gazdanova, Sabrana dela Konstantina Vaginova, Konstantin Leontjev: Romani, Odisej Polihronijades, Iz života hrišćana u Turskoj, Egipatski golub, Vladislav Hodasevič: Putem zrna, Teška lira, Igor Irtenjev: Pesme, Nikolaj Olejnikov: Pesme, Leonid Dobičin: Grad En, Priče, Dmitrij Danilov: Prekidač, Dva stanja.
.
Autor je dve prozne knjige (Sterilne misli i Praznik stakla) i dve knjige crteža (Građanin Ker i Kerovi). Urednik je časopisa za prevodnu književnost „Mostovi”.