Plešemo dalje

Prevela s poljskog Mila Gavrilović
Pesme, 2026.
A5, 104 str.

Postoji u evropskoj poeziji dvadesetog veka jedno mesto koje još uvek čeka da bude istinski  otkriveno na našim prostorima – mesto tišine,  ironije, čežnje, telesnosti i metafizičkog nemira. U  tom prostoru, gotovo neprimetno, kruži nebesko telo koje ne traži pažnju, ali zrači posebnom svetlošću. To telo je poezija Marije Pavlikovske-Jasnoževske (1891–1945). Pavlikovska-Jasnoževska je bila pesnikinja  kontradikcija: istovremeno moderna i romantična,  urbana i intimna, društveno neuhvatljiva i  iznenađujuće konkretna. Rođena u aristokratskoj  porodici Kosak, među slikama, konjima i pesmama, pripadala je međuratnoj generaciji, ali i generaciji žena koje su odbijale da govore po zadatim obrascima. Nazivaju je „poljskom Sapfo“,  ali ona se ne uklapa lako ni u jedno poređenje. Njeno pisanje ne teži velikim gestovima, već je, pre svega, umetnost detalja, paradoksa i nežne pobune. Šta čini njenu poeziju važnom? Pre svega, unutrašnja sloboda. Pavlikovska piše o ljubavi, o želji, o prolaznosti tela, ali i o prirodi,  mitologiji, duhovima i budućnosti. Ne boji se da bude ironična ni kada piše o smrti, niti da bude  sentimentalna kada govori o svakodnevici. U njenoj poeziji ljubavnica može postati filozof, a usamljena žena – kosmički subjekt. Njena forma  je često kratka, gotovo aforistična, ali misaono duboka. U pesničkim minijaturama skriva se čitav svemir unutrašnjih previranja. U tom smislu, njena poezija često podseća na istočnjačku liriku – ne po tematici, već po sažetosti i preciznosti  emocionalnog udara. Odbijala je patetiku, ali nikada emociju. Njene pesme su kao trenuci  pored ogledala: kratki, ali ogoljujući. 

U ovom izboru – koji sam prevodila sa pažnjom i poštovanjem – nalaze se pesme iz raznih faza njenog stvaralaštva. Neke su ljubavne, druge  ironične, treće filozofske ili duhovno-provokativne. Ali svaka od njih predstavlja Pavlikovsku u njenom najvažnijem obliku: kao pesnikinju nevidljivog otpora normi, klišeima,
dogmi i zadatim identitetima. Zanimljivo je da Pavlikovska (mada tematski bliska evropskim avangardama, a po atmosferi ponekad rođaka Emili Dikinson ili En Sekston) nikada nije mogla
biti do kraja svrstana ni u jedan književni pravac. Njen jezik je ličan, ukoso postavljen prema standardima epohe, i uvek vođen slobodom ženskog izraza koji ni danas nije očigledan.
Njena poezija ne traži aplauz. Traži prisustvo. Zato, kada budete otvarali ovu knjigu, pozivam vas da je ne čitate „u prolazu“ već kao pismo poslato iz sveta koji još nije sasvim nestao, ali polako isparava iz sećanja. Ova poezija vas neće
uzdrmati, ali će vas promeniti – ako joj dopustite.

Mila Gavrilović